Roling Stonsi: dva nova singla i album „Foreign Tongues”

Postoji jedna scena u spotu za „Jealous Lover” u kojoj Anja Tejlor-Džoj gleda pravo u kameru, a iza nje treperi onaj falseto koji bi se prepoznao i kroz zid od deset spratova. To je Mik Džeger, u devetoj deceniji života, i dalje ubeđen da pesma o ljubomori treba da zvuči kao da je neko upravo zalupio vratima. Veterani roka nemaju nameru da se povuku u tišinu i ovaj juni je to potvrdio glasnije nego nekoliko proteklih godina zajedno.

Bend je 26. juna pustio dva nova singla, „Jealous Lover” i „Divine Intervention”, kao nagoveštaj studijskog albuma „Foreign Tongues” koji stiže 10. jula. Iza obe pesme stoji ista logika koja je obeležila i prethodnu ploču: stari kostur Stonsa, ali sa pažljivo biranim gostima koji menjaju temperaturu zvuka, ne i njegov potpis.

Šta zapravo donose nove pesme?

„Jealous Lover” je soul i ar-en-bi saradnja sa Stivom Vinvudom, čije orgulje pesmi daju onu vrelu, znojavu teksturu kakvu Stonsi vole otkad su otkrili da bluz nije muzejski eksponat nego radni alat. Džegerov vokal ovde nije izložba snage, nego gluma, vraćanje liku zaljubljenog čoveka kome ljubomora nagriza razum. Spot, koji su režirali Kris Baret i Luk Tejlor, dodatno pomera pesmu ka filmskom, sa Anjom Tejlor-Džoj i Čarlsom Meltonom u glavnim ulogama.

„Divine Intervention” ide drugim putem. Reč je o jednoj od dve pesme sa albuma na kojoj gostuje Robert Smit, čovek čiji je glas decenijama definisao melanholiju grupe The Cure. Sudar dva tako prepoznatljiva senzibiliteta, Džegerove teatralnosti i Smitove introspekcije, najzanimljiviji je deo cele najave, jer nije reč o pukom gostovanju radi naslova nego o stvarnom susretu dva različita načina da se peva o nemiru.

Ono što oba singla povezuje jeste odsustvo nostalgije kao izgovora. Stonsi ne snimaju da bi podsetili na sebe, nego da bi nešto rekli sada, a to je redak luksuz za bend koji odavno nema šta da dokazuje.

Bend koji odbija da bude spomenik

Lako je Roling Stonse svesti na statistiku, na decenije, na turneje koje pune stadione i na činjenicu da su nadživeli više muzičkih moda nego što ih većina bendova uopšte stigne da doživi. Ali „Foreign Tongues” pokazuje nešto manje očigledno: da postoji razlika između preživljavanja i prisustva. Prvo je pasivno, drugo zahteva odluku.

Saradnje sa Vinvudom i Smitom nisu marketinški potez koliko su priznanje da se zvuk obnavlja kroz druge glasove. Bend koji je mogao da reciklira sopstvene hitove do kraja vremena radije bira da pusti strance u sobu, da se zvuk malo poremeti, da nešto zaškripi. To nije sigurna kalkulacija, to je rizik, a rizik u devetoj deceniji nije obavezan.

Album stiže za nekoliko dana i tek tada ćemo videti da li ova dva singla nagoveštavaju celinu ili su samo dve najjače karte izvučene unapred. Do tada ostaje pitanje koje se vraća sa svakim novim izdanjem ovog benda: da li je Stonse uopšte pošteno meriti godinama, ili ih treba slušati kao da nikada nisu ni počeli da stare?