Frozen Charlotte: Džek Vajt se vratio sirovom bluz-roku
Sedmi solo album Džeka Vajta izašao je u petak preko Third Man Recordsa i za jedan vikend postao najhvaljenije muzičko izdanje nedelje, uz visoke ocene Pitchforka i Mojoa.
- Album Frozen Charlotte objavljen je 10. jula preko izdavačke kuće Third Man Records.
- Reč je o sedmom solo albumu Džeka Vajta od raspada grupe White Stripes 2011. godine.
- Kritika slavi povratak sirovom bluz-roku i bendovskom zvuku: Pitchfork daje 77, Mojo 80.
- Ploča je izašla istog dana kad i nova izdanja Rolling Stonesa, repera Future i pevačice Kelele.
Postoji jedan zvuk koji Džek Vajt godinama nije puštao da izađe na površinu, a to je onaj u kome se čuje kako se prsti muče po žicama, kako pojačalo blago zavija i kako čovek koji svira zna da mu je gitara jedini sagovornik u prostoriji. Na albumu koji je u petak izašao pod nazivom Frozen Charlotte, taj se zvuk vratio bez izvinjenja, bez konceptualnog omotača i bez potrebe da svaka pesma bude teza o stanju sveta. To je ploča koja zvuči kao da je snimljena uživo, u jednom dahu, sa svesnom odlukom da instrument dobije reč pre teksta.
Frozen Charlotte je sedmi solo album koji je Vajt objavio otkako se 2011. godine raspala grupa White Stripes, dvočlani projekat po kome ga i danas najviše pamte. Album je izašao preko Third Man Recordsa, kuće koju je sam osnovao i koja mu poslednjih godina služi kao radionica u kojoj može da radi šta hoće, kada hoće. Ono što izdvaja ovu ploču od nekih ranijih Vajtovih solo eksperimenata jeste utisak celovitog bendovskog zvuka, osećaj da iza njega stoji grupa muzičara, a ne montažni sto.
Zašto se kritika ovog puta složila?
Muzička štampa je reagovala neuobičajeno usaglašeno. Pitchfork, koji prema Vajtu ume da bude oštar, dao je albumu 77, a britanski Mojo, tradicionalno naklonjen gitarskim veteranima, otišao je i korak dalje sa ocenom 80. Iza tih brojeva krije se ista poenta: reč je o povratku sirovom bluz-roku, žanru sa kojim je Vajt i počeo, ali izvedenom sa lakoćom čoveka koji više nema šta da dokazuje. Nekada je svaki njegov album izgledao kao odbrana pred nevidljivim sudom, dok ovaj deluje kao muzičar koji je konačno sam sebi dozvolio da uživa.
Ta opuštenost, paradoksalno, daje ploči snagu. Umesto da traži novi koncept, Vajt se oslonio na ono što najbolje ume, a to je da gitaru tretira kao produžetak sopstvenog raspoloženja, čas ironičnog, čas gnevnog. Frozen Charlotte tako ne pokušava da bude prekretnica u karijeri, nego dobro sviran, prljav i iskren album, i upravo ga zbog toga kritika prima kao osveženje u sezoni prenatrpanoj velikim imenima.
Kako se probio kroz najprometniji petak?
Datum izlaska nije bio nimalo naivan. Frozen Charlotte je stigao istog dana kad i nova izdanja Rolling Stonesa, repera Future i pevačice Kelele, u jednom od najprometnijih petaka za muzičku industriju ove godine. U takvoj gužvi lako je nestati, a činjenica da je Vajtov album za samo jedan vikend postao jedno od najzapaženijih izdanja nedelje govori koliko je pogodio ton trenutka.
Deo objašnjenja leži u tome što Frozen Charlotte ne pokušava da bude aktuelan po svaku cenu. Dok se veliki deo scene i dalje oslanja na produkciju uglačanu do sterilnosti, Vajt nudi suprotno, hrapavost, greške koje se čuju, energiju pisanu za binu. Za publiku koja je umorna od algoritamski doteranih hitova, taj otpor ima gotovo terapeutsku vrednost. Ostaje pitanje koliko će se dugo zadržati u razgovoru, ali za sada je jasno da je Džek Vajt napravio album koji se pamti dok traje. A vi, da li vam je draži ovakav sirovi Vajt ili onaj koji se poigrava konceptima?
