Filmska muzika Vesa Andersona: Marej u Holivud boulu

Postoji trenutak u „Porodici Tenenbaum” u kojem Margo, u krznenom kaputu i sa cigaretom, silazi sa autobusa u usporenom snimku, dok Džekson Braun peva „These Days”. Ta scena je odavno prestala da bude samo scena, postala je zajednička uspomena cele jedne generacije gledalaca. Kada Braun ovih dana izađe na binu Holivud boula i otpeva istu pesmu uživo, pod otvorenim nebom Los Anđelesa, on zapravo vraća publici nešto što je odavno prisvojila kao svoje.

Serija koncerata pod nazivom „Muzika iz filmova Vesa Andersona” traje od 10. do 12. jula, a večeras se zatvara finalnom večeri. Domaćin sve tri večeri je Bil Marej, glumac čije je lice, od „Vodenog života” naovamo, postalo gotovo neodvojivo od Andersonove rediteljske poetike. Marej ovde nije puki voditelj programa, on je deo tog sveta, čovek koji publiku uvodi u simetrične kadrove i tugu prigušenu ironijom kao neko ko je u njima proveo dobar deo karijere.

Lista imena koja se smenjuju na bini deluje kao pažljivo biran soundtrack sam za sebe: Bek, Džekson Braun, Dženi Luis, Džejson Švarcman i kompozitor Mark Mothersbo, čovek koji je Andersonu dao muzički potpis još od ranih filmova. Petak i subotu pratila je Filharmonija Los Anđelesa pod dirigentskom palicom Tomasa Vilkinsa, izvodeći originalne filmske partiture Marka Mothersboa i Aleksandra Deplaa, od kojih se mnoge prvi put čuju pred živom publikom.

Zašto Andersonova muzika traži baš ovakvu binu?

Anderson nikada nije tretirao muziku kao ukras. U njegovim filmovima pesma nije podloga za emociju, ona je emocija, često i jedini trenutak u kojem se prividno hladni, dizajnirani svet naglo otvori i pusti nešto iskreno da procuri. Zato izvlačenje tih kompozicija iz filmskog konteksta i njihovo postavljanje na koncertnu binu nije samo nostalgični gest. To je test: da li ta muzika, lišena slike, i dalje nosi isti dramaturški luk.

Amfiteatar pod otvorenim nebom, sa svojom školjkastom binom i publikom raštrkanom po padini, deluje kao logično mesto za takav eksperiment. Holivud boul ima onu istu meru pomalo izveštačene lepote koju Anderson neguje u svakom kadru, prostor koji je istovremeno grandiozan i intiman, ozbiljan i blago teatralan. Kada Filharmonija zasvira Deplaove teme iz „Grand Budimpešta hotela” ili „Ostrva pasa”, one dobijaju razmeru koju mali bioskopski zvučnici nikada nisu mogli da im daju.

Ko sve stoji iza ovog zvuka

Vredi podsetiti da iza Andersonovih filmova stoje dva vrlo različita muzička senzibiliteta. Mark Mothersbo, nekadašnji član grupe Devo, doneo je onu razigranu, pomalo detinju melodijsku vedrinu ranih naslova. Aleksandar Depla, francuski kompozitor sa nizom filmskih nagrada, kasnije je uneo raskošniju, orkestarsku dimenziju. Njihovo naizmenično prisustvo u programu Holivud boula najbolje pokazuje koliko je Andersonov svet zvučno slojevit ispod te prepoznatljive, uredne površine.

Za publiku koja je te filmove gledala po nekoliko puta, večerašnji koncert je prilika da čuje koliko je muzika zapravo nosila priče koje smo mislili da pamtimo po slici. A za sve nas koji smo bar jednom pustili „These Days” posle gledanja Tenenbaumovih, ostaje pitanje: koliko je zapravo Andersonovih uspomena zapravo muzičkih, a tek onda filmskih?