Somborski festival: „Siroče” i „Saučesnici” dele nagradu
Osmi Somborski filmski festival zatvoren je ravnopravnom podelom glavne nagrade između „Siročeta” Lasla Nemeša i „Saučesnika” Marka Novakovića, dok je „Mačji krik” osvojio selekciju mladih autora.
- Glavnu nagradu 8. Somborskog filmskog festivala ravnopravno su podelili „Siroče" Lasla Nemeša i „Saučesnici" Marka Novakovića.
- Festival je trajao od 9. do 12. jula, sa ostvarenjima iz šest zemalja i besplatnim ulazom na sve programe.
- Glumačke nagrade „Boer" pripale su Neveni Nerandžić za „Saučesnike" i Bojtorjanu Barabašu za „Siroče".
- „Mačji krik" Sanje Živković proglašen je najboljim u selekciji mladih autora.
Kada žiri u nedelju uveče, u dvorištu Kulturnog centra „Laza Kostić”, saopšti da glavnu nagradu ne nosi jedan nego dva filma, publika po pravilu reaguje dvojako: aplauzom i podignutom obrvom. Osmi Somborski filmski festival zatvoren je upravo takvim, blago dvosmislenim gestom, ravnopravnom podelom najvišeg priznanja između mađarskog „Siročeta” Lasla Nemeša i „Saučesnika” Marka Novakovića. Odluka koja izbegava izbor uvek nosi malo diplomatije, ali i malo iskrenog priznanja da su dva vrlo različita filma dohvatila isti kvalitet.
Festival koji već osam godina drži Kulturni centar „Laza Kostić” ove je sezone okupio ostvarenja iz šest zemalja, otvorio se upravo „Saučesnicima” i izložbom posvećenom Danilu Bati Stojkoviću, a zadržao je onu retku somborsku gestu: ulaz na sve programe bio je besplatan. U festivalskoj kalkulaciji, gde se prestiž najčešće meri cenom karte i crvenim tepihom, to je gotovo subverzivan potez.
Dva pobednika, jedna dvorišna ceremonija
„Siroče” potpisuje Laslo Nemeš, reditelj koji je svetu poznat po oskarovskom „Sinu Saula”, i njegov rukopis ostaje prepoznatljiv i ovde: kamera koja se lepi za lice, istorija koja pritiska iz pozadine, dete kao poslednji preostali moralni orijentir. Nasuprot tome, „Saučesnici” Marka Novakovića grade domaći, gušći, kamerniji svet u kome krivica nije istorijska nego intimna, raspoređena po sitnim ćutanjima i propuštenim rečenicama. Da su ta dva senzibiliteta završila na istom postolju govori da je žiri, na čelu sa Aleksandrom Erdeljanovićem, radije nagradio dva različita načina gledanja nego jedan pobednički recept.
Glumačke nagrade „Boer” učvrstile su tu ravnotežu. Nevena Nerandžić nagrađena je za ulogu Sofije u „Saučesnicima”, lik koji nosi film upravo time što odbija da bude jednoznačan, dok je Bojtorjan Barabaš priznanje za najboljeg glumca poneo za Andora Hirša u „Siročetu”. U selekciji mladih autora najbolji je „Mačji krik” Sanje Živković, i taj podatak nije fusnota: somborski program se godinama tvrdoglavo drži ideje da nove autore treba pokazati pre nego što ih velike kuće otkriju i preformulišu.
Zašto ravnopravna nagrada nije kompromis?
Postoji lenja pretpostavka da podeljeno priznanje znači da žiri nije umeo da odluči. U somborskom slučaju bliže je istini suprotno. „Siroče” i „Saučesnici” ne takmiče se u istoj disciplini: jedan radi na velikom istorijskom platnu, drugi u skučenoj sobi savremene krivice, i teško je zamisliti kriterijum po kome bi jedan poništio drugi. Ravnopravna nagrada ovde funkcioniše kao uređivačka izjava, festival kaže da regionalni film u istoj godini može da bude i epski i komoran, i da to nije protivrečnost nego bogatstvo.
Za Sombor, grad koji ove godine obeležava i sto pedeset godina od rođenja Ernesta Bošnjaka, jednog od pionira domaćeg filma, takav zaključak ima i simboličnu težinu. Festival bez naplaćenog ulaza, sa žirijem koji nagrađuje raznolikost umesto formule, teško da se uklapa u logiku festivalske trke, ali možda upravo zato ostaje mesto na kojem se film gleda, a ne samo licitira. Verujete li da ravnopravno podeljena nagrada filmu daje više ili mu oduzima od zaslužene pažnje?
