Piratska „Odiseja”: 2,1 milion pregleda za dva i po sata
Kopija Nolanove „Odiseje” u visokom kvalitetu osvanula je na mreži X i za oko dva i po sata prikupila 2,1 milion pregleda, dok film u bioskopima i dalje obara rekorde na blagajnama.
- Kopija „Odiseje” Kristofera Nolana u visokom kvalitetu postavljena je tokom vikenda na mrežu X.
- Objava se zadržala oko dva i po sata pre suspenzije naloga i za to vreme prikupila 2,1 milion pregleda.
- Dan ranije objavljena je verzija slabijeg kvaliteta, uklonjena posle dva sata sa oko 50.000 pregleda.
- Uprkos curenju, film je u drugom vikendu zaradio 215 miliona dolara, a ukupno oko 640 miliona širom sveta.
Dva i po sata je, mereno bioskopskim satom, otprilike jedna projekcija. Tokom ovog vikenda to je bio i rok trajanja jednog naloga na mreži X, na kojem je osvanula kopija „Odiseje” Kristofera Nolana, i to ne mutni snimak iz zadnjeg reda sale nego verzija u visokom kvalitetu. Kada je nalog konačno suspendovan, brojač ispod objave stajao je na 2,1 milion pregleda.
Dan ranije se, gotovo neprimetno, pojavila i lošija kopija. Ona je izdržala dva sata i skupila oko pedeset hiljada pregleda, pa je uklonjena bez posebne pompe. Razlika između pedeset hiljada i dva miliona i sto hiljada nije razlika u interesovanju za film, jer je interesovanje isto, nego razlika u tome koliko publika pristaje da trpi lošu sliku. Ispostavlja se: ne mnogo.
Iz Universal Pictures poručili su da su odmah po saznanju aktivirali protokole za uklanjanje neovlašćenog sadržaja i da ozbiljno shvataju povredu autorskih prava. Formulacija je uobičajena i pomalo obredna, kao i sve što studiji u ovakvim situacijama izgovore, ali je ovoga puta sistem odreagovao brzo koliko se od njega i očekuje.
Koliko zapravo košta dva i po sata piraterije?
Sudeći po brojkama sa blagajni, mnogo manje nego što bi naslov sugerisao. „Odiseja” je u drugom vikendu prikazivanja zaradila 215 miliona dolara širom sveta, čime se ukupna svetska zarada popela na oko 640 miliona. Analitičari filmske industrije procenjuju da curenje kopije neće bitnije uticati na bioskopski učinak filma, što je procena koja bi pre petnaest godina zvučala kao naivnost, a danas zvuči kao statistika.
Razlog nije u tome što se piraterija povukla, nego u tome što se promenila njena funkcija. Ilegalna kopija odavno nije zamena za bioskopsku kartu, ona je zamena za čekanje. Ljudi koji su te noći kliknuli na objavu uglavnom nisu birali između sale i ekrana telefona, nego između gledanja odmah i gledanja kasnije, a najveći deo njih tu kartu ionako već ima ili će je kupiti.
Format kao poslednja odbrana
Zanimljivo je da se sve ovo dešava upravo Nolanu, redatelju koji je celu svoju karijeru gradio na uverenju da film postoji tek kada se projektuje u najvećem mogućem formatu. Njegova opsesija velikim negativom i kamerama koje se jedva pomeraju nije bila samo tehnički hir nego dramaturški stav: kadar je napravljen da vas pritisne, a pritisak se ne prenosi kroz komprimovani fajl.
U tom smislu je piratska kopija „Odiseje” najbolji mogući argument u korist bioskopa koji je iko mogao da smisli. Dva miliona ljudi videlo je nešto što liči na film, ali su videli i koliko je to daleko od onoga zbog čega se karta kupuje. Kulturna politika oko zaštite sadržaja može da se bavi protokolima za uklanjanje koliko hoće, ali stvarna zaštita ovde nije pravna nego perceptivna, i zove se veličina platna.
Ostaje pitanje koje industrija nerado postavlja naglas: ako format zaista brani film bolje od advokata, koliko dugo će to važiti za sve one naslove koji nisu snimljeni za IMAX? A vi, da li biste posle piratske kopije uopšte otišli u salu?
