Narodno pozorište uklonilo čestitku za Zlatnu arenu, Drama osudila upravu

Postoji trenutak u kome institucija otkrije šta zaista misli, i to najčešće nije trenutak kada nešto kaže, nego kada nešto naprečac izbriše. Narodno pozorište u Beogradu imalo je takav trenutak ovih dana: čestitka svom glumcu Vučiću Peroviću, koji je iz Pule doneo Zlatnu arenu za najbolju mušku ulogu, prvo je osvanula na zvaničnom nalogu kuće, a onda, kao da je neko iznenada shvatio da je pohvala postala neugodna, nestala bez reči objašnjenja.

Perović je nagradu dobio za ulogu u filmu „Oče naš”, na ceremoniji Pulskog filmskog festivala 15. jula, na festivalu na kome je srpska kinematografija ove godine odnela čak šest Zlatnih arena. To nije mala fusnota. To je najveći regionalni festivalski uspeh domaćeg filma u poslednjem periodu, uspeh koji bi svaka nacionalna teatarska kuća, po logici struke, isticala danima. Umesto toga, matična institucija nagrađenog glumca odlučila je da svoju kratku čestitku povuče, i time od profesionalnog gesta napravi političku poruku koju niko nije morao da izgovori naglas.

Zašto jedna obrisana objava vredi više od svih izgovorenih?

Autocenzura je uvek rečitija od cenzure, jer nema spoljnog krivca na koga se može pokazati prstom. Niko formalno nije zabranio čestitku, niko nije izdao nalog koji bi se mogao pokazati kao dokaz. Objava je jednostavno postojala, pa prestala da postoji, a između ta dva stanja smestila se čitava logika jedne kulturne politike u kojoj se uspeh sopstvenog umetnika meri po tome koliko je politički podoban, a ne koliko je umetnički vredan.

Ono što ovaj slučaj čini posebno neprijatnim za upravu jeste to što se sve odigralo na istom onom nalogu, „@narodno_je_narodno”, preko kog je čestitka i postavljena. Isti kanal koji je poslužio da se pohvala tiho ukloni, članovi Drame iskoristili su da glasno kažu ono što uprava nije htela. Ansambl je 19. jula javno osudio potez kuće, nazvavši ga nedopustivim i nepoštovanjem umetnika, njegovog rada i ugleda same institucije.

Kada glumci moraju da brane sopstvenu kuću od nje same

Ima nečeg dramaturški gotovo savršenog u tome što su, u priči o pozorištu, upravo glumci preuzeli ulogu koja bi po prirodi stvari trebalo da pripadne upravi. Umesto da kuća brani svog čoveka, čovekovi kolege brane kuću, i to od njenog sopstvenog rukovodstva. To je izokrenut dramaturški luk u kome se moralni autoritet preselio sa vrha institucije na njen ansambl, a takva seoba se retko dešava bez posledica po poverenje unutar zidova.

Pobeda u Puli, uostalom, nije prošla tiho ni na samoj ceremoniji. Dodelu Zlatnih arena pratile su i ovacije studentima, uz apele filmskih radnika zbog obustavljenog konkursa za finansiranje filma, što znači da je domaći film te večeri slavio i istovremeno upozoravao. Uprava Narodnog pozorišta se, čini se, uplašila upravo tog konteksta, tog spoja slavlja i protesta, i radije se povukla u ćutanje nego da rizikuje da čestitka bude protumačena kao svrstavanje.

Postoji, međutim, cena tog povlačenja. Institucija koja se plaši da javno stane iza sopstvenog nagrađenog glumca priznaje da joj je mir sa vlašću vredniji od odnosa sa sopstvenim ansamblom. A šta jedno pozorište uopšte jeste ako ne zajednica ljudi koji svako veče, na istoj sceni, jedni druge drže na rečenici i pogledu? Da li kuća koja briše čestitku svom glumcu još uvek ima pravo da od tog istog glumca sutra traži poverenje?