Pavlikovski „Otadžbinom” otvara Sarajevo Film Festival

Postoji jedan neizgovoreni dogovor između Sarajeva i filma koji ovaj festival čini drugačijim od većine evropskih smotri: ovde se otvara vestern koji nije spektakl nego pitanje savesti. Zato izbor da 32. izdanje krene „Otadžbinom” Pavela Pavlikovskog deluje manje kao marketinški potez, a više kao programska rečenica. Reditelj koji je „Idom” i „Hladnim ratom” napravio dva najčistija crno-bela komada evropskog autorskog filma poslednje decenije dolazi u Sarajevo sa pričom koja se, ne slučajno, dešava u trenutku kada se Evropa raspakivala iz sopstvene katastrofe.

„Otadžbina” prati nobelovca Tomasa Mana i njegovu ćerku Eriku kroz posleratnu Evropu 1949. godine, u vremenu kada je pitanje šta znači biti Nemac postalo mučnije od svakog romana koji je Man napisao. Eriku Man tumači Sandra Hiler, glumica koju smo poslednjih sezona gledali kako pretvara moralnu dvosmislenost u glumačku disciplinu. Već iz te postavke vidi se Pavlikovskijev poznati potez: velika istorija sabijena u jedan porodični odnos, u dva lica koja se gledaju preko stola i ne moraju ništa da objasne gledaocu koji ume da čita tišinu.

Zašto baš ovaj film na otvaranju?

Odgovor je delom u nagradama, a delom u onome što Sarajevo želi da bude. Pavlikovski je za „Otadžbinu” u maju osvojio nagradu za najbolju režiju na festivalu u Kanu, pa se film na Miljacku ne spušta kao nepoznanica nego kao već overena redateljski potpisana stvar. To festivalu daje težinu koju ovaj region retko dobija na startu, jer se svetska premijerna kola obično zaustave u Veneciji ili Torontu, a Sarajevo dobije odjeke. Ovoga puta dobija delo dok je još vruće.

Ima i tiša logika. Festival koji je nastao pod opsadom, kao gest prkosa, retko bira otvaranja koja su samo lepa. „Otadžbina” govori o odgovornosti pisca prema jeziku koji je zloupotrebljen, o povratku u zemlju koja te je proterala, o tome kako se kultura oporavlja od sopstvenog saučesništva. Teško da postoji tema bliža post-jugoslovenskom kontekstu u kojem ovaj festival radi, a da nije izgovorena naglas. Sarajevo ume da bira filmove koji o njemu govore, a da o njemu ne govore direktno.

Šta još nosi ovogodišnje izdanje

Žiri takmičarskog programa igranog filma predvodi Emili Votson, glumica koja je ranije u Sarajevu dobila počasno Srce, pa se sada vraća s druge strane stola, kao ona koja sudi. Taj detalj nije protokolarna sitnica. Kada festival za predsednicu žirija bira glumicu čiju je karijeru obeležila spremnost da igra žene na ivici, od „Razbijajući talase” do novijih uloga, on time kaže nešto o sopstvenom ukusu, o tome da ceni rizik pre uglađenosti.

Ostaje otvoreno pitanje kako će takmičarski program odgovoriti na tako postavljenu lestvicu. Otvaranje velikim autorskim imenom uvek nosi rizik da ostatak selekcije deluje kao pratnja, ali Sarajevo je više puta pokazalo da regionalni film ume da izdrži poređenje sa evropskim vrhom. Program takmičenja, dokumentarci, kratki metar i industrijska sekcija CineLink i dalje su srce ove smotre, i tu se, po pravilu, prave otkrića koja crveni tepih ne najavljuje.

Za publiku sa ovih prostora, festival ostaje jedno od retkih mesta gde se velika svetska produkcija i domaći autorski film gledaju u istoj sali, istog dana, sa istim očekivanjem. Pitanje je samo da li ćemo posle „Otadžbine” izaći iz sale spremni da razgovaramo o odgovornosti, ili ćemo, kao i obično, prvo potražiti gde je najbliži red za sledeću projekciju. A vi, šta biste radije gledali na otvaranju velikog festivala, film koji vas teši ili film koji vas ispituje?