INFRA HANDS: album koji nije hteo drugi tejk

Postoji trenutak u snimanju koji svaki muzičar poznaje: pesma je odsvirana do kraja, u njoj se čuje nešto što nije sasvim čisto, i onda počinje tiho pregovaranje o tome da li se ta neravnina popravlja ili se ostavlja da živi. Beogradski kvartet INFRA HANDS taj pregovor nije ni otvorio. Deset pesama sa debi albuma „U kišama meteora”, koji 1. avgusta izlazi na gramofonskoj ploči, snimljeno je iz prvog tejka, bez naknadne montaže i bez doterivanja.

Ploču objavljuje Discom, diskografska kuća koja se bavi objavljivanjem i distribucijom manje poznate muzike sa prostora bivše Jugoslavije. Materijal je nastao u kućnom studiju, za nekoliko nedelja, iz spontanih džem sešna. To je podatak koji o zvuku kaže više nego bilo koja žanrovska odrednica, jer unapred isključuje sve ono što se u savremenoj produkciji podrazumeva: kvantizaciju, slaganje vokala u slojeve, popravku intonacije posle snimanja.

Ko svira na albumu?

Sastav čine četvoro muzičara čije se biografije do sada nisu ukrštale, a svaka od njih nosi po jedno poglavlje domaće scene.

• Dejan Stanisavljević, sintisajzeri i programiranje, poznat po grupi Beograd, sa kojom je početkom osamdesetih ušao u tada neistraženo područje domaće elektronske muzike
• Zoran Kiza Radović, vokal i gitare, iza sebe ima Presing i Zenit Zed i reputaciju alternativnog pesnika svoje generacije
• Sana Garić, sintisajzeri i prateći vokali, poznata po radu u Svemircima
• Aleksandra Bengin, violončelo, najmlađa u ekipi, koja je prošle godine objavila svoj debitantski album

Bend je nastao jedne noći početkom 2026, kada su Stanisavljević i Radović odlučili da naprave muziku po Radovićevoj poeziji. Garić i Bengin priključile su se ubrzo posle toga. Redosled je time obrnut u odnosu na uobičajeni: tekst je bio prvi, aranžman je došao za njim, a ne obratno.

Šta zapravo znači snimati iz prvog tejka

Odluka da se ništa ne snima dvaput nije tehnički hir nego uređivački stav, i ona menja ono što se od ploče može očekivati. Prvi tejk zadržava disanje, pauzu koja je predugačka, prst koji je zakasnio na dirku. Ono što se u standardnoj produkciji smatra materijalom za popravku, ovde postaje deo kompozicije, jer druge verzije jednostavno nema.

Zanimljiviji je, međutim, izbor instrumenata koji u takvom postupku ostaju neskriveni. Sintisajzer i programiranje trpe improvizaciju bez teškoća, mašina se ne zamara. Violončelo je nešto sasvim drugo: to je instrument koji se u živom sviranju čuje do najmanje nesigurnosti, i njegovo prisustvo u elektronskoj postavci znači da se ta nesigurnost svesno pušta u snimak. Otuda i formulacija iz saopštenja izdavača.

Album odlikuje neverovatna umetnička hrabrost četvoro muzičara.

U istom saopštenju Discom navodi i da album, poput sna, slušaoce vodi u najdublja i najintimnija područja introspekcije. Formulacija je izdavačka, ali opis postupka koji stoji iza nje nije marketinški, jer se proverava slušanjem: album je daleko od preproduciranog.

Izdavač koji je otkopavao arhivu, pa je pustio da progovori

Ovde je najzanimljiviji deo priče, a on se ne vidi iz same ploče. Discom je godinama radio na tome da iz zaborava izvuče jugoslovensku elektroniku osamdesetih, pa je u njegovom katalogu kompilacija „Synth-Pop Yugoslavia 1983-86” grupe Oskarova Fobija, kao i izdanje pod nazivom „Mrak” upravo grupe Beograd. Katalog te kuće je, dakle, arhiv jedne scene.

A onda se dogodi da čovek iz tog arhiva, Dejan Stanisavljević, kod istog izdavača objavi nov album, snimljen pre nekoliko nedelja, u sadašnjem vremenu. Kuća koja je specijalizovana za reizdanja tako prestaje da bude samo muzej i postaje mesto na kome se scena nastavlja. To je razlika koju vredi imenovati, jer je retka: većina izdavača koji žive od arhive ostaje u arhivi.

Ostaje pitanje koje će odgovoriti tek slušaoci. Ploča bez digitalne najave singlova, bez montaže i bez kompromisa u produkciji traži pažnju koju današnji način slušanja retko nudi, a nagrada za tu pažnju nije garantovana. Ako vas zanima kako zvuči domaća elektronika kada joj se oduzme mogućnost da se popravi, ovo je jedini ovogodišnji album koji na to pitanje odgovara direktno.