U Bajrojtu je veštačka inteligencija dobila svoju kritiku

Zvižduk u Festspielhausu nije novost. Novost je da su ga u subotu uveče dobili ljudi koji su izašli iza projekcija koje je generisala veštačka inteligencija, dok su pevači, orkestar i dirigent Kristijan Tileman nekoliko trenutaka ranije ispraćeni toplim aplauzom. Podela je bila jasnija nego obično: muzika je prošla, slika nije.

Reč je o izvedbi Vagnerovog „Sumraka bogova” 1. avgusta 2026, prvoj na Bajrojtskim svečanim igrama u kojoj scenske projekcije nastaju mašinskim generisanjem, a ne rukom scenografa. Kada su se na poklonu pojavili kurator Markus Lobes i njegov tim, dvorana je odgovorila zvižducima i negodovanjem, prenela je agencija dpa.

Šta je mašina zapravo prikazala

Projekcije nisu bile apstraktne. One su spajale prizore iz ranijih izvedbi Vagnerovog „Prstena” sa istorijskim motivima, pa se u kolažu koji se neprestano prelivao preko scene moglo prepoznati:

• bivšeg nemačkog kancelara Helmuta Kola
• kule Svetskog trgovinskog centra posle napada 11. septembra 2001.
• prigodnu poštansku marku povodom nemačkog ujedinjenja 1990.

Publiku je, prema izveštaju iste agencije, upravo taj spisak zbunio. Vagnerova tetralogija se završava propašću bogova i požarom Valhale, i redak je gledalac koji u tome nije već video alegoriju nemačke istorije. Ali skok od germanskog mita do poštanske marke traži obrazloženje, a veče ga nije ponudilo.

Ko potpisuje ovu postavku

Lobes nije operski reditelj po zanatu. On vodi Akademiju za teatar i digitalnost u Dortmundu, ustanovu koja se bavi tehnologijom na sceni, i u Bajrojt je došao kao kurator, dakle kao neko ko bira i uokviruje materijal, a ne kao neko ko gradi dramaturški luk kroz četiri večeri. Ta razlika u opisu posla objašnjava dosta onoga što se sinoć videlo.

Organizatori su postavku najavili rečima da veštačka inteligencija ne nastupa kao lik, „već kao sila koja generiše slike”. O pevačima su, u istoj najavi, rekli:

Pevači su čvrsta tačka unutar vizuelno uzavrelog kosmosa svetla, teksture, istorije i asocijacija.

Formulacija je iskrenija nego što je verovatno nameravala da bude. Ako je pevač čvrsta tačka, onda je sve ostalo promenljivo, a promenljivo je u pozorištu po pravilu ono što nosi atmosferu, ne značenje.

Zašto su zvižduci otišli timu, a ne mašini?

Zato što mašina nije birala. Slike koje je algoritam projektovao nastale su iz materijala koji su Lobes i njegov tim unapred odabrali, pa je ono što je publika gledala bila kombinatorika nad tuđim izborom, a ne autonomna odluka programa. Kancelar, kule i marka nisu upali u kadar slučajno, oni su bili u ulaznom skupu. Bajrojtska publika, decenijama uvežbavana da čita rediteljski potpis i da zna kome se obraća, tačno je pogodila adresu.

Tu je i ozbiljniji problem ovakvih projekata. Veštačka inteligencija je u najavi predstavljena kao sila, gotovo kao lice bez tela, a zapravo je radila posao asistenta koji montira arhivu po zadatom ključu. Kada se autorstvo tako izmesti, umetnička sloboda ostane bez adrese na koju bi prigovor uopšte mogao da se uputi, što je udobno za autorski tim i neupotrebljivo za svakoga ko o predstavi treba da sudi.

Zvižduk kao bajrojtska institucija

Ko poznaje ovu kuću, zna da negodovanje na poklonima ovde nije presuda nego žanr. Rediteljski „Prsten” Patrisa Šeroa iz 1976. dočekan je skandalom, a nekoliko godina kasnije ispraćen ovacijama i upisan u kanon kao trenutak od kojeg se meri moderna vagnerijanska režija. Kroz isti obred prošla je i Kastorfova postavka iz 2013. Zviždanje u Bajrojtu je oblik pažnje, koliko god neprijatno zvučalo onima koji tu pažnju dobiju.

Zato ovaj podatak sam po sebi ne govori mnogo o kvalitetu. Govori da je publika prepoznala intervenciju i da je htela da je adresira, što je za jedan tehnološki eksperiment u instituciji ovog tipa gotovo najbolji mogući ishod. Gore bi bilo da niko ništa nije primetio.

Kritika koja neće imati isti predmet dvaput

Organizatori su najavili da će svaka izvedba biti drugačija, jer algoritam svaki put generiše nov niz slika. Zakazane su još dve izvedbe ove postavke. To znači da ono što je izviždano u subotu neće biti ono što će se videti sledeći put, pa ni sud o predstavi ne može da se prenese sa jedne večeri na drugu.

Za pozorišnu kritiku je to nova i neudobna situacija. Predstava koja se svake večeri sama prepisuje teško da može da odgovori na prigovor, jer u trenutku odgovora prigovor više nema predmet. Ostaje ono što je u Bajrojtu ionako uvek bilo merljivo: partitura, glasovi i orkestar. Aplauz koji je dobio Tileman kaže da je taj deo večeri imao autora spremnog da za njega odgovara.