„3 nedelje posle“ u Sarajevu: sada presuđuje publika
Film Miroslava Terzića „3 nedelje posle“ prikazuje se u Open Air programu 32. Sarajevo Film Festivala, u Ljetnom kinu Stari grad, a u bioskope širom Srbije stiže 26. novembra.
Kadar iz filma „3 nedelje posle“ koji je najviše izlazio u javnost nije ni sahrana ni sudnica, nego dečak koji viri između dva autobuska sedišta, sa izrazom lica čoveka koji nešto zna i neće da kaže. Autobus je na putu, ekskurzija je odavno zakazana, a razlog zbog kojeg je niko nije otkazao sedi u istom vozilu, raspoređen po svim sedištima. Iz tog jednog kadra se vidi zadatak koji je reditelj Miroslav Terzić sebi postavio, a to je da se o ćutanju priča slikom, a ne monologom.
Taj film od 14. do 21. avgusta ulazi u program Open Air 32. Sarajevo Film Festivala, i to u Ljetno kino Stari grad, najveći festivalski prostor u gradu. Domaća publika ga čeka nešto duže: u bioskope širom Srbije stiže 26. novembra, a distributer je MegaCom Film.
Šta zapravo znači mesto u Open Air programu?
Open Air nije takmičenje u kojem presudu donosi žiri od nekoliko ljudi u zamračenoj sali. Tu glasa publika, a nagrada koju dodeljuje nosi ime Prix Cineplexx. Za film koji je do sada skupljao priznanja stručnih tela, to je promena vrste ispita, ne nastavak iste kolone.
Dosadašnja festivalska kola su išla tim, stručnim putem. Na 60. Međunarodnom filmskom festivalu u Karlovim Varima „3 nedelje posle“ je dobio Europa Cinemas Label za najbolji evropski film, priznanje koje dodeljuje mreža prikazivača i koje po svojoj nameni gura film ka evropskim salama, a ne ka polici sa trofejima. Na 73. Pulskom filmskom festivalu stigle su tri Zlatne arene. Sarajevski Open Air je logičan treći korak upravo zato što tamo film prvi put staje pred nekoliko hiljada ljudi koji nisu došli zbog struke.
Ko stoji iza filma
Scenario potpisuju Vladimir Arsenijević, Bojan Vuletić i Terzić, direktor fotografije je Damjan Radovanović, scenografkinja Sandra Subić, montažer Marko Ferković. U filmu igraju Jovan Ginić, Anđela Alavirević, Klara Karaulić, Andrija Marković, Tihana Lazović Trifunović i Branislav Trifunović.
Produkcijska mapa je šira nego što se od ovakve priče očekuje:
- This and That Productions iz Srbije, kao producent
- Invictus iz Bugarske
- Nightswim iz Italije
- Kinorama iz Hrvatske
- Paul Thiltges Distributions iz Luksemburga
Crvenim tepihom u Sarajevu prolazi ekipa koju predvodi Terzić, sa producentkinjom Snežanom van Houwelingen, producentom i glumcem Branislavom Trifunovićem i izvršnom producentkinjom Milicom Putnik Lukovac.
Priča koja se ne završava u autobusu
Radnja kreće tri nedelje posle smrti školskog druga, kada grupa srednjoškolaca ipak odlazi na ranije planiranu ekskurziju. Putovanje je zamišljeno kao bekstvo, a postaje ispitivanje: tokom puta izbijaju pitanja odgovornosti, ćutanja, vršnjačkog nasilja i kolektivne krivice. Film je, kako navode autori, inspirisan stvarnim događajima.
To je materijal koji lako sklizne u dva pogrešna smera, u optužnicu ili u tugovanku. Zanimljivo je što je Terzić izabrao formu putovanja, jer ona rešava problem koji ovakve priče obično imaju: umesto suđenja u sudnici, dobija se zatvoren prostor iz kojeg niko ne može da izađe pre kraja puta. Dramaturški luk se time premešta sa istrage na saučesništvo, a to je teža i poštenija tema.
Zašto je razmak do novembra bitan
Sarajevo je avgust, bioskopi su novembar, između stoje skoro četiri meseca. Za film o srednjoškolcima taj kalendar nije slučajan: 26. novembar pada usred školske godine, a ne u letnjoj pauzi kada su gimnazije prazne. Ako je ovo ostvarenje mišljeno i kao film koji će se gledati u organizovanim projekcijama i o kojem će se posle razgovarati, novembarski termin ima više smisla nego bilo koji letnji.
Da 32. izdanje sarajevskog festivala ima i svoju holivudsku stranu, pisali smo ranije ovog leta. Ova priča je druga vrsta gosta: regionalna koprodukcija koja u post-jugoslovenskom kontekstu otvara temu o kojoj se u školama govori sporije nego što bi trebalo.
Šta god publika u Ljetnom kinu odluči, „3 nedelje posle“ je do novembra već obavio deo posla koji domaći filmovi retko obave, a to je da se o njemu priča pre nego što je prva karta prodata. Ono što tek treba proveriti je da li scena iz autobusa drži i kada se gleda bez festivalskog konteksta, u običnoj sali, u utorak uveče.
