Jajoi Kusama preminula, vest stigla trinaest dana kasnije

Kao devojčica u japanskom gradu Macumotu, Jajoi Kusama je jednom pogledala stolnjak sa crvenim cvetovima, i taj isti uzorak je ubrzo počela da vidi svuda oko sebe, po plafonu, prozorima, stubovima, pa čak i na sopstvenom telu. Bili su to prvi u nizu bleskova i sarolikih polja koja su je pratila od ranog detinjstva i koja će kasnije postati centralni motiv njenog celokupnog dela. Ta devojčica je odrasla u jednu od najprepoznatljivijih umetnica dvadesetog i dvadeset prvog veka, a vest da je preminula stigla je tek 27. avgusta 2026, trinaest dana posle njenog odlaska.

Saopštenje su tog dana objavili Yayoi Kusama Inc. i Yayoi Kusama Studio Inc. na zvaničnom sajtu umetnice, i u njemu piše da je Kusama preminula 14. avgusta u bolnici u Tokiju.

“Sa dubokim žaljenjem saopštavamo da je Jajoi Kusama preminula u bolnici u Tokiju 14. avgusta 2026, u 97. godini”, stoji u saopštenju kompanija Yayoi Kusama Inc. i Yayoi Kusama Studio Inc.

Oko njenih godina izvori se razilaze: zvanično saopštenje i RTS navode da je imala 97 godina, dok portal Nova.rs piše da je imala 98. Razilaze se i oko uzroka smrti, RTS navodi otkazivanje više organa, dok samo saopštenje uzrok uopšte ne pominje.

Kusama je rođena 1929. u Macumotu, u prefekturi Nagano, u porodici koja njenim umetničkim ambicijama nije bila naklonjena. Roditelji su joj govorili da bavljenje slikarstvom porodici donosi sramotu, pa ni njeni pokušaji da studira slikarstvo u Kjotu nisu naišli na podršku kod kuće. Ipak je 1957. otišla u Njujork i tamo tokom šezdesetih postala jedna od centralnih figura avangardne scene, izlažući u istom periodu kada i Endi Vorhol i Klas Oldenburg.

Ono što je razlikuje od te generacije nije bio samo motiv nego njegov izvor. Tačke i sarolika polja kod Kusame nisu bili stilska odluka nego pokušaj da se spolja prikaže ono što je iznutra viđala još kao dete, pa su kritičari decenijama raspravljali da li je to ponavljanje dekorativni trik ili terapeutski postupak kojim je umetnica držala pod kontrolom sopstvenu teskobu. Oba čitanja stoje jedno pored drugog u njenom radu, i to je verovatno razlog zašto tačke i bundeve, naizgled najveseliji deo njenog opusa, deluju uznemirujuće čim se osmotre duže od nekoliko sekundi.

U Japan se vratila 1973, a 1977. se dobrovoljno smestila u psihijatrijsku bolnicu u Tokiju, gde je ostala do kraja života. Atelje je držala preko puta bolnice i u njega je odlazila gotovo svakodnevno, plaćajući ga prodajom sopstvenih radova. Prvu Sobu beskonačnih ogledala napravila je još 1965, a instalacija je decenijama kasnije, u eri društvenih mreža, postala fenomen koji je u galerije širom sveta uvlačio redove i privlačio milione posetilaca, dok su bundeve sa tufnama postale gotovo univerzalno prepoznatljiv zaštitni znak. Jedna njena slika prodata je 2022. za oko 10,5 miliona dolara, a u tokijskom kvartu Šindžuku joj je posvećen ceo muzej na pet spratova.

U istom saopštenju studio navodi i da je Kusama slikala do poslednjih dana.

“Slikala je do poslednjih dana, nikada ne ostavljajući četkicu”, navodi se u saopštenju.

Retrospektiva njenog rada, koja je već obišla Švajcarsku i Nemačku, od 11. septembra otvara vrata u amsterdamskom muzeju Stedelijk kao posthumna počast, dok izložba “Jedno sa večnošću” u Umetničkom muzeju Bafalo AKG ostaje otvorena do marta. Kusama je iza sebe ostavila delo u kome se generička dekorativnost i lična teskoba nikad nisu razdvojile, i upravo je ta neraskidivost, a ne broj prodatih karata za sobe ogledala, ono po čemu će ostati upamćena.

“Nastavićemo da ispunjavamo Kusamine želje i, kroz umetnost, nastavljamo da donosimo nadu i snagu za budućnost ljudima širom sveta”, poručili su iz njenog studija.