Bjork otvorila izložbu echolalia u Rejkjaviku
U Nacionalnoj galeriji Islanda postavljene su tri imerzivne instalacije, od kojih su dve posvećene umetnicinoj preminuloj majci. Izložba traje do septembra.
- Izložba echolalia islandske umetnice Bjork otvorena je 30. maja u Nacionalnoj galeriji Islanda u Rejkjaviku i traje do septembra.
- Postavku čine tri imerzivne instalacije, među kojima i nova iz njenog predstojećeg albuma.
- Instalacije Ancestress i Sorrowful Soil posvećene su umetnicinoj preminuloj majci.
- Izložba je deo Rejkjavičkog umetničkog festivala 2026.
Žena koja je proteklih tri decenije gradila zvuk kao da je arhitektonski materijal sada gradi i prostor. U Nacionalnoj galeriji Islanda u Rejkjaviku posetilac ne staje ispred dela, on ulazi u njega. Reč je o izložbi pod nazivom echolalia, otvorenoj 30. maja, prvom velikom muzejskom susretu sa Bjork u njenom rodnom gradu na ovaj način, koji ostaje postavljen do septembra.
Echolalia se sastoji od tri imerzivne instalacije. To nije galerija u klasičnom smislu, sa platnima i postoljima, već niz ambijenata kroz koje se prolazi, gde su slika, zvuk i prostor stopljeni u jedno iskustvo. Treća instalacija dolazi iz njenog predstojećeg albuma, što ovu postavku pretvara u nešto između retrospektive i najave, pogled unazad i unapred u istom potezu.
Ko je autorka i šta je donela u galeriju
Bjork je islandska umetnica čiji se opus odavno ne da svesti na pojam pop muzike. Decenijama radi na granici između zvuka, vizuelne umetnosti i tehnologije, tretirajući album kao zaokružen svet, a ne kao zbir pesama. Dolazak takvog autora u muzejski prostor logičan je korak: njena dela oduvek su tražila više od zvučnika, tražila su prostor.
Dve od tri instalacije, Ancestress i Sorrowful Soil, posvećene su njenoj preminuloj majci. Ovde se lična tema ne saopštava nego se gradi kroz formu. Sorrowful Soil je polifoni horski rekvijem u devet delova, što znači da se tugovanje ne izgovara rečima nego raspoređuje na glasove, sloj po sloj. Devet delova nije proizvoljan broj, to je struktura koja od emocije pravi kompoziciju, a od kompozicije prostor kroz koji se hoda.
Zašto je ovo više od koncerta u zidovima galerije
Lako bi bilo echolalia opisati kao muzički projekat preseljen u muzej, ali to bi promašilo poentu. Imerzivna instalacija menja odnos između dela i publike: nema scene, nema reda sedišta, nema kraja pesme posle kojeg se aplaudira. Posetilac sam bira tempo i putanju kroz zvuk koji ga okružuje. Time se rekvijem za majku ne konzumira, on se proživljava.
Postavka je deo Rejkjavičkog umetničkog festivala 2026, a uz nju je u galeriji otvorena i izložba Metamorphlings umetnika Džejmsa Merija, sa preko 80 radova. Dva imena pod istim krovom prave dijalog koji festival voli da gradi, gde se jedna poetika ogleda u drugoj.
Da li ćete umetnost koja se ne gleda nego prolazi kroz vas doživeti kao iskustvo ili kao gubitak distance koju slika obično čuva?
