Tanja Ostojić u MSUB: koliko snage je potrebno da se ne pristane

U prvoj sali Galerije-legata Milice Zorić i Rodoljuba Čolakovića, na zidu je nepravilan red kao da je telo upravo prošlo. Beli izvezeni papir, rascepkana svila, dva komada metalne mreže, fotografija koja prikazuje devojku okrenutu leđima. To je početni segment retrospektive Tanje Ostojić, jedne od najprepoznatljivijih savremenih umetnica iz Srbije sa međunarodnom karijerom, koja je 20. maja otvorila izložbu pod naslovom “Koliko snage je potrebno…”

Naslov nije retorički. To je rečenica koja se u Ostojićkinoj umetničkoj praksi pojavljuje već trideset godina, u različitim formulacijama. Koliko snage je potrebno da se ne pristane. Koliko snage je potrebno da se ostane u zemlji koja nestaje, ili ode iz nje bez gubitka identiteta. Koliko snage je potrebno da telo žene preuzme svoju materijalnost natrag od onih koji je tumače.

Materijal kao gramatika otpora

Kustos izložbe Miroslav Karić koncipirao je postavku oko ideje materijalnosti u Ostojićkinoj praksi. Svaki segment retrospektive bira jedan materijal kao polazište, papir, voda, kosa, metal, hrana, mleko, i prati kako kroz tri decenije rada umetnica taj materijal tretira kao prevod, ne kao simbol.

Najupečatljiviji deo postavke verovatno je segment posvećen radu “Black Square on White” iz 2001. godine, jednoj od izvedbi koja je Ostojićku postavila na globalnu scenu. U toj seriji fotografija, umetnica je sa obrijanim genitalnim trouglom postavila pitanje šta je to što sliku žene čini pristojnom ili nepristojnom, što je u tom trenutku bila jedna od retkih jugoslovenskih reakcija na zapadnu feminističku misao iz devedesetih.

Šta sve dolazi posle

Retrospektiva ne staje na ranim radovima. Sledeće sale prate kasnije serije, među njima i ciklus o ekonomskoj migraciji, koji je nastao iz Ostojićkinog dvogodišnjeg eksperimenta sa udajom za nemačkog umetnika zarad sticanja pasoša. Taj rad je 2005. izazvao kontroverzu u nemačkoj štampi, što je samo po sebi postalo deo dela.

Prateći program obuhvata:

• dvodnevnu radionicu “Transformisani vodom: menopauzalna čajanka sa vezenjem i plivanjem” u dvorištu galerije i na obali Savskog jezera
• nekoliko vođenih obilazaka koje vodi sama umetnica
• razgovor sa Karićem i Ostojićkom pred zatvaranje izložbe u septembru
• katalog koji prati izložbu, sa esejima više autora

Rad Tanje Ostojić poslednjih dvadeset godina ne pravi razliku između teme i materijala, ona telo, vodu i konac koristi kao iste izražajne čestice.

Karićev kustosijski tekst ovde zaobilazi uobičajenu mapu feminističke teorije i pokušava da govori o praksi.

Zašto sada, zašto u Legatu

Izbor Galerije-legata umesto glavne sale MSUB-a nije nevin. Legat čuva zbirku Milice Zorić i Rodoljuba Čolakovića, prostor koji je istorijski definisan modernizmom i modelskim figurama jugoslovenskog kulturnog establišmenta dvadesetog veka. Smestiti Ostojićku u tu sredinu znači izjednačiti njen rad sa kanonom, što muzeji obično čuvaju za posle smrti umetnika.

Projekat su podržali Ministarstvo kulture Republike Srbije i nemački institut ifa, što ukazuje da se retrospektiva ne čita samo lokalno. Karić u svojoj koncepciji insistira na tome da je Ostojićka jedan od retkih savremenih umetnika iz regiona koji uspeo da unese postjugoslovensko iskustvo u savremene evropske debate bez prevoda preko ekspliktnog političkog jezika.

Sala koja se vraća

Posetioci koji uđu treći ili četvrti put, što je sa retrospektivama uobičajen slučaj, primetiće da se postavka menja oko njih. Ne tehnički, nego u načinu na koji je gledaju. Rana sala počinje da govori o starenju, kasnije sale o nemoći koju devedesetih nismo umeli da imenujemo.

Da li je ovo izložba o jednoj umetnici ili o trideset godina koje smo zajedno preživeli i ne znamo gde ih ostavili?