FEST 2026: sto filmova i jedna noć za nesanicu

Negde posle ponoći, kad je Gala program u Sava centru odavno ispraćen aplauzom i taksijima, u Domu omladine će se ove godine paliti druga vrsta bioskopske vatre. Zove se „TBC (Trash, Bizarre, Cult) u sitne sate”, i pravljena je, priznaju i sami organizatori, po uzoru na „Vidike” koje je nekad vodio Dušan Makavejev, program za publiku koja ne ide u bioskop da bi lepo spavala posle. To je detalj koji najbolje govori šta 53. FEST pokušava da bude: dovoljno pitom za Gala publiku ujutru, dovoljno bezobrazan za drugu smenu.

Festival je danas objavio program po celinama, i brojke su iste kod svih koji su ih preneli: od 2. do 11. oktobra, u Beogradu, preko sto filmova iz više od pedeset nacionalnih kinematografija. Otvaranje je 2. oktobra, u Sava centru, filmom Lordana Zafranovića „Zlatni rez 42 (Djeca Kozare)”, dvorana u kojoj je FEST decenijama bio ono što jeste, i u koju se, posle godina lutanja po drugim salama, ponovo vraća kao domaćin sopstvenog otvaranja. Cene ulaznica i datum početka prodaje još nisu objavljeni.

Iza podele programa stoji Dragan Jeličić, programski selektor 53. izdanja, i njegova rečenica je jedina zvanična ocena koju je festival za sada dao samom sebi:

„Sa više od 100 filmova iz preko 50 nacionalnih kinematografija FEST će ponovo biti praznik filma, desetak dana koji, verovatno, neće promeniti svet, ali koji će učiniti da nam taj svet bude nikad bliži, i da ga bar malo bolje razumemo.”

To je skromnija formulacija nego što festivalske najave obično dozvoljavaju sebi, i baš zato vredi zadržati se na njoj: Jeličić ne obećava prekretnicu, obećava desetak dana bliskosti sa svetom koji je, po difoltu, dalek. Takva rečenica se lakše brani programom nego sloganom.

A program je, sudeći po onome što je objavljeno, sastavljen kao svesna igra kontrasta. Tri ravnopravne takmičarske selekcije dele pažnju između filmova Evropske unije, sveta i regiona, bez hijerarhije koja bi jednu proglasila glavnom. Uz njih idu dve selekcije posvećene anglo-američkom filmu, i tu su nazivi mesto gde se selektorski tim najviše zabavljao: „Trevis Bikl i Sandens Kid” za nezavisni američki film sa Sandensa i Trajbeke, i „Igre prestola” za britansku i komonveltsku produkciju, naziv koji računa na to da će publika pre prepoznati seriju o gvozdenom prestolu nego pojam Komonvelt, i to nije zamerka, to je trik koji na papiru funkcioniše.

Ozbiljniji ton nosi „Zbogom 20. vek”, celina posvećena filmovima o ličnostima i događajima koji su obeležili prošli vek, od Holokausta i nesreće na Hejselu do biografija Milice Tomić, Konstantina Brankuzija, Serđua Čelibidakea, Bila Evansa, Dejvida Lina i Om Kaltum. Raspon od vajarke do džez pijaniste u istoj celini govori da selekcija ne traži zajednički žanr nego zajednički osećaj, da je jedan vek tek prošao a već ga gledamo kao zatvorenu priču. Uz nju, „FEST panteon” ove godine odaje počast Folkeru Šlendorfu, Pupiju Avatiju i Roberu Gedigijanu, a za najmlađu publiku tu je „Dečja parada” u Plavoj dvorani Sava centra, dokaz da se festival ne odriče ni porodičnog dela svoje stare uloge dok gradi nove.

Ono što ovaj program zapravo pokazuje jeste da FEST više ne pokušava da bude jedna stvar. Gala program u velikoj dvorani i TBC u ponoćnom terminu Doma omladine nisu dva festivala u sukobu, nego priznanje da današnja publika filmskog festivala nije jedna publika, i da institucija koja to ne prizna ostaje bez jedne od te dve. Kao što smo pisali početkom meseca, festivalov slogan „Ljubav koja traje”, pozajmljen od filma Dinka Tucakovića koji organizuje Centar beogradskih festivala (Cebef), ima smisla jedino ako se ta ljubav potvrđuje ovakvim detaljima programa, a ne crvenim tepihom.

Da li će dvostruka ponuda, prestižni takmičarski deo ujutru i trash program posle ponoći, uspeti da zadrži obe publike ili će ih razvući na dve strane grada i dva raspoloženja, pokazaće tek deset dana u oktobru. Za sada je poznato samo da su karte na putu, a program već ima jasniji identitet nego što je FEST imao poslednjih nekoliko izdanja.