„Kovači”: Egon Savin kuje ljubav za umorna srca Zapada

Zamislite opštinsko veće u malom nemačkom gradu koje na dnevni red stavlja neobičnu tačku: građani su umorni, sredovečni i, uglavnom, ravnodušni jedni prema drugima, pa treba nešto preduzeti. Rešenje koje usvajaju nije psihoterapija ni gradski budžet za kulturu, nego uvoz, doslovan uvoz ljudi sa Balkana čiji je zadatak da vrate strast u brakove i u postelje. Otuda i naziv nove predstave Egona Savina, „Kovači”, koja 26. septembra u 20 časova otvara sezonu Teatra humanosti na Dorćolu, sa pretpremijerom dan ranije.

Predstava je rađena po delu Aleka Popova, u produkciji Fondacije Mozzart, a scena je u Cara Dušana 35. Ulaznica za sve termine nije novac nego humanitarna SMS poruka za lečenje Branka Glamočaka, broj 1990 na 3030, dok se prijave otvaraju preko Instagram stranice fondacije. Na sceni se, uz mlade glumce Teodoru Vinčić i Danila Milića, pojavljuju Ljubomir Bandović, Elizabeta Đorevska i Mladen Andrejević, dakle glumačka postava dovoljno ozbiljna da sama po sebi najavljuje da farsa ovde neće ostati na nivou skeča.

Savin za Teatar humanosti režira po drugi put, a ime nosi dovoljno težine da se izbor teme čita kao namera, ne kao slučaj. Reditelj čija se poetika godinama gradi na predstavama u kojima se lično i političko stalno prepliću sada uzima materijal koji na prvi pogled liči na komediju o brakovima u krizi, a zapravo je, kako sam kaže, alegorija o tome šta ostane od želje kad se sav život svede na rad i sticanje.

Savin uvod u sopstvenu predstavu formuliše bez okolišanja:

„Kovači su satira o ljubavi. Ova predstava je ironijski pogled na intimni život sredovečnog čoveka bogate zapadne Evrope. Kako ljudi umorni od rada i sticanja još mogu da vole i da bivaju voljeni.”

Iz te rečenice se vidi i odakle dolazi udarac. Nije reč o karikaturi Balkana kao egzotičnog rezervoara strasti, iako je premisa opasno blizu tog klišea, nego o dijagnozi upućenoj Zapadu koji je, u sopstvenoj naraciji, toliko organizovan i uspešan da mu je za osnovnu ljudsku potrebu, da voli i da bude voljen, potrebna uvozna radna snaga. Ironija je u tome što rešenje koje treba da spase apatičan grad na kraju rastura upravo ono što je trebalo da popravi.

Grad u kome se radnja dešava, prema Savinovoj izjavi, jeste Osnabrik, mirno mesto na istoku Nemačke u kome opštinska odluka, koliko god zvučala kao dobronamerna socijalna mera, ubrzo počinje da razgrađuje ono što je trebalo da izleči.

„Ova ’nesrećna’ politička ideja dovodi do porodičnih lomova, pobuna, čak i zločina u mirnom gradu Osnabriku. Zaključak može da bude da su naši Kovači vrlo vesela tragedija.”

Spoj žanrova u toj rečenici, vesela tragedija, nije samo dosetka za plakat. To je i dramaturški ugovor sa publikom: smeh je dozvoljen, ali on ne sme da bude alibi za to da se ne vidi šta se, iza uvezene strasti, zapravo raspada. Kolika je razlika između predstave koja se zaustavi na prvom nivou, na egzotici uvezenih ljubavnika, i predstave koja stigne do drugog, do slike društva kome je strast postala usluga, videćemo tek kad se zavesa podigne. Materijal je, u svakom slučaju, ozbiljniji nego što žanr farse obično dozvoljava.

Šta je Teatar humanosti, i zašto se u njemu ne plaća kartom?

Ono što „Kovače” izdvaja od svake druge premijere te nedelje nije samo tekst nego i prostor u kome se igraju. Teatar humanosti već je izgradio prepoznatljiv model: ulaznica nije novac nego humanitarna poruka, ovog puta za lečenje Branka Glamočaka, pa gledalac koji sedne u salu istovremeno postaje i donator. Taj mehanizam bi u nekom drugom kontekstu mogao da deluje kao marketinški trik nalepljen na umetnost, ali kod predstave koja se sama bavi pitanjem šta ostaje od solidarnosti kad novac postane jedino merilo vrednosti, on funkcioniše kao produžetak teme, a ne kao njena dekoracija. Publika koja kupi kartu SMS porukom pre ulaska u salu već je, u malom, uradila ono što junaci na sceni ne umeju: nešto dala, a da za to ne traži ništa zauzvrat.

Da li će satira o uvezenoj ljubavi zaista ostati na nivou vesele tragedije, ili će prevagnuti jedna od te dve reči, pokazaće tek 26. septembar. Do tada je izvesno samo jedno: ulaznica za Dorćol ove sezone nije pitanje cene karte, nego pitanje solidarnosti.