Frljić progovorio, BDP skinuo „Crno zlato” sa Bitefa

Dok je u Vilniusu, u Litvanskom nacionalnom dramskom teatru, primao aplauz za premijeru „Madam Bovari”, hrvatski reditelj Oliver Frljić nije znao da je u Beogradu, bez svog pristanka, postao glavni junak sasvim druge predstave. Njen naslov bi glasio: kako institucija koristi ime umetnika koji joj se javno suprotstavlja. U petak, 18. septembra uveče, ta druga predstava je dobila svoj rasplet, doduše ne onaj koji je iko unapred najavio. Beogradsko dramsko pozorište je, samo nekoliko sati posle Frljićevog intervjua za dnevni list Danas, otkazalo bitefovsko izvođenje njegovog „Crnog zlata”, a s njim i redovne termine zakazane za 19. i 20. septembar.

„Crno zlato”, predstava po tekstu Dejana Dukovskog u Frljićevoj režiji, nastala je u produkciji BDP-a i ušla je u takmičarski program 59. Bitefa još u junskoj selekciji koju je predložio dramaturg Spasoje Ž. Miladinović. Bila je jedna od sedam naslova. Ostalih šest je, čim je program objavljen, otkazalo učešće:

• nemačka trupa Gob Squad
• portugalski Teatro Praga
• Slovensko narodno gledališče iz Nove Gorice
• italijanska trupa Motus
• libanski autor Ali Čarur
• Crnogorsko narodno pozorište
• argentinska autorka Marina Otero

„Crno zlato” je ostalo samo, i tako je iz prvobitne selekcije preneto u novu, objavljenu tik pred sam početak festivala. Frljić za to, tvrdi, nije bio pitan. Za učešće svoje predstave saznao je, kako sam kaže, tek početkom jula, i to iz teksta objavljenog u Danasu, kada se javno usprotivio.

Frljić, reditelj kog je britanski Gardijan svrstao među četiri najuzbudljivija autora evropskog kontinenta, u Srbiji već ima dva Gran prija „Mira Trailović”, iz 2013. i 2014. godine, za predstave „Zoran Đinđić” i „Aleksandra Zec”, obe rađene u istom Beogradskom dramskom pozorištu. Njegov rad, od Hrvatske do Poljske i Nemačke, prati istorija zabrana i institucionalnih pritisaka, i upravo ta biografija objašnjava zašto njegovo ime, čak i bez njegovog pristanka, nosi težinu na plakatu jednog državnog festivala.

Šta se tačno dogodilo između uprave BDP-a i reditelja čije ime stoji na predstavi, Frljić je objasnio sam:

Našao sam se u šizofrenoj situaciji, gdje sam kao autor stavljen u kontekst na koji ne pristajem. Stavljanje predstave u kontekst koji je njezinom autoru neprihvatljiv, svakako je oblik nasilja i nad autorom i nad samim radom.

Iza te rečenice stoji pitanje koje se u našem pozorištu retko postavlja tako otvoreno: kome pripada predstava kada se autor i produkcija ne slažu oko toga gde i pred kim sme da se igra? BDP je, prihvatanjem uvrštavanja u zvanični program, odgovorio jednim gestom. Frljić je, intervjuom, odgovorio suprotnim.

Razlog svog protivljenja Frljić nije ostavio uopšten. Naveo je i konkretan povod:

Igrati na festivalu koji je po političkom nalogu rušio program Miloša Lolića kroz famozni Odbor u kojem, gle čuda, sjedi upravo jedan zaposlenik BDP-a, nije ništa drugo nego normalizacija cenzure.

Ovo poslednje nije uzgredna primedba. Ono povezuje slučaj „Crnog zlata” sa ranijim sporom oko programa Miloša Lolića na Bitefu, i time „Crno zlato” stavlja u niz, ne u izolovan incident. Za Frljića, festival na kome se protiv jednog autora već jednom institucionalno delovalo nije mesto na kome njegov rad sme da se pojavi bez njegove saglasnosti, ma koliko formalno predstava i dalje nosila njegov potpis.

Umesto na sceni BDP-a, Frljić će u Beogradu biti prisutan na drugi način. U nedelju, 20. septembra, na 60. NE:Bitefu, samoorganizovanom i, po sopstvenom opisu učesnika, pobunjeničkom festivalu koji se odvija paralelno sa zvaničnim programom, njegov razgovor sa selektorkom Anjom Sušom biće prikazan u video formatu. Pisali smo ranije da će na tom istom NE:Bitefu nastupiti i reditelj Tomas Ostermajer i grupa Pussy Riot. Frljić je najavio da bi se, da je u mogućnosti, uživo pridružio i toj sceni, onoj koju sam bira, umesto onoj u koju je uvršten bez pitanja.

Nijedan od pročitanih izvora ne prenosi objašnjenje BDP-a o razlogu otkazivanja, ni za bitefovsko izvođenje, ni za dva redovna termina koja s Bitefom nemaju direktne veze. Ta tišina je, u ovom slučaju, sama po sebi podatak: institucija koja je predstavu uvrstila u program bez najave autoru, istu tu predstavu je i sklonila bez javnog obrazloženja. Razlika je samo u tome što je ovog puta odluka stigla u roku od nekoliko sati, umesto nekoliko meseci.