„Rukoveti” u Negotinu: kad hor i balet igraju istu pesmu

Dom kulture „Stevan Mokranjac” u Negotinu sinoć nije imao slobodno mesto, a kad se posle poslednjeg tona ugasilo svetlo na sceni, publika je ustala i dugo pljeskala. Hor i Balet Narodnog pozorišta u Beogradu premijerno su 15. septembra izveli „Rukoveti”, horsko-baletski spektakl na muziku Stevana Stojanovića Mokranjca, u okviru jubilarnog 60. Muzičkog festivala „Mokranjčevi dani”. Ovacije nisu bile formalnost, u sali koja poznaje svaku notu ovog dela, one su ocena.

„Rukoveti” su temelj srpskog horskog nasleđa, ciklus u kome je Mokranjac krajem devetnaestog i početkom dvadesetog veka sabrao narodne pesme sa raznih strana i sastavio ih u petnaest zaokruženih celina. Za ovu priliku odabrano je osam, druga, četvrta, sedma, osma, deveta, deseta, dvanaesta i petnaesta, i taj izbor nije slučajan raspored brojeva nego dramaturški luk: od radosti i ljubavi, preko nemira i stradanja, do nade i ponovnog rađanja. Postaviti takav luk na scenu znači prihvatiti da hor, koji je do sada nosio celu težinu izvođenja, sada deli prostor sa telom koje se kreće.

Muzički je izvođenje pripremila dirigentkinja i šefica Hora Jelena Miljević, a autor koncepta i koreografije je Jovica Begojev. Uz njega, pojedine rukoveti potpisuju Milica Jević Drndarević, Miloš Živanović, Sanja Ninković, Maja Varićak Antić i Ivana Savić Jačić, šest različitih koreografskih rukopisa nad jednim delom, što je i sâmo rizik i sâmo gest poverenja u zajednički ton.

Ono što ovu postavku izdvaja od uobičajenog koncertnog izvođenja „Rukoveti” jeste odluka da se glas ne ilustruje pokretom, nego da mu se pokret pridruži kao ravnopravan glas. Hor ovde nosi snagu kolektivnog pamćenja, ono što je zajedničko i ponovljivo u narodnoj pesmi, dok igrači istražuju ono što je u toj istoj pesmi pojedinačno: ljubav, pripadnost, gubitak, stradanje, jedinstvo sa prirodom. Kada se te dve linije poklope, tradicija prestaje da bude arhivski predmet i postaje nešto što se, doslovno, ponovo dešava pred publikom.

Autorski tim iza scene jednako je zaslužan za taj efekat koliko i oni na sceni. Klavirska saradnica Natalija Mijailović, izbor kostima Olga Mrđenović i izbor scenografije Miraš Vuksanović sastavili su okvir u kome se hor i balet ne nadmeću za pažnju, nego smenjuju bez prekida, što za horsko-baletski format nije mala stvar: previše postavki ovog tipa strada baš na tom šavu, kada se muzika zaustavi da bi igra „stigla” ili obrnuto. Ovde se, sudeći po reakciji sale, taj šav nije video.

Nakon predstave, vršilac dužnosti upravnika Narodnog pozorišta Dragoljub Bajić primio je Plaketu festivala povodom jubilarnih 60 godina „Mokranjčevih dana”, koju dodeljuje Dom kulture „Stevan Mokranjac”. Priznanje dolazi u godini kada se obeležava i 170 godina od rođenja samog kompozitora, pa premijera u Negotinu nije samo još jedna tačka festivalskog programa, koji ove godine u devet dana, od 12. do 20. septembra, broji 35 programa, nego i podsetnik da grad u kome je Mokranjac rođen i dalje ume da ga vrati na scenu na način koji nije muzejski.

Da li je ovakav spoj hora i baleta trajno rešenje za „Rukoveti” ili jednokratni festivalski gest, pokazaće naredna izvođenja u Beogradu, ako ih bude. Za sada, Negotin je dobio verziju svog najpoznatijeg kompozitora u kojoj se ne sluša samo pesma, nego se gleda i kako ta pesma hoda.