Exit u svetu, Novi Sad u tišini: festival kao indikator
Organizator je u septembru 2025. saopštio da Exit u 2026. neće biti održan u Srbiji, pošto je posle podrške studentima izgubio MTS i sva javna sufinansiranja. Reportažni komentar iz prazne tvrđave.
Na Petrovaradinskoj tvrđavi, u sredu prošle nedelje oko 18 časova, bilo je sedmoro ljudi. Dvoje su bili turisti iz Mađarske sa rancima i ručno štampanim vodičem na engleskom, jedan je bio biciklista koji je samo prošao i nastavio dalje, troje srednjoškolaca koji su delili jedne slušalice i jedan baštovan koji je sa nečim nalik na grablje obilazio uske staze ka Stage Dance Arena. Pre tačno godinu dana, na istom mestu, u isto vreme dana, bilo je nemoguće pronaći prazno stepenište. Tvrđava je tada bila u poslednjoj nedelji pred Exit festival 2025. Sada je u prvoj nedelji posle saopštenja da festival 2026. neće biti održan u Srbiji.
Saopštenje organizatora, prema izveštaju N1 portala od septembra prošle godine, glasilo je da “ne postoji mogućnost” da se festival sledeće godine održi u Srbiji. Razlozi koji su tada navedeni bili su jasni: posle podrške koju su Exit organizatori javno izrekli studentskom protestnom pokretu (povodom pada nadstrešnice u Novom Sadu u novembru 2024), država je, kako su rekli, “kompletno uskratila javno sufinansiranje na svim nivoima vlasti”. Telekomunikacioni operater MTS, posle 22 godine saradnje, povukao se kao generalni sponzor. Za 2026, organizatori najavljuju “globalnu turneju”, sa lokalitetima u Mediteranu, Africi i Aziji.
Zašto je festival više od festivala
Pivotujem na sociološki kontekst. Exit u 2000. godini nije nastao kao komercijalni projekat, već kao deo studentskog otpora režimu Slobodana Miloševića. Prvi festival 2000. godine, sa kampanjom “Izlazi”, funkcionisao je kao mobilizacijska platforma uoči septembarskih izbora. Posle 5. oktobra, Exit se transformisao u veliki festival elektronske i rock muzike, ali je očuvao deo svog izvornog DNK kao mesto koje povremeno uzima političke stavove o slobodi medija, civilnim pravima, klimi. Posle 2024. godine, kada su organizatori javno podržali studente, ta politička dimenzija je preplavila komercijalnu. Tako, fenomenološki, jedan festival koji godišnje donosi oko 270 miliona evra Novom Sadu (procena pomenuta u Insajder TV analizi), gubi domaće sufinansiranje, sponzore i, najzad, domaću lokaciju.
Šta to znači sociološki. U postsocijalističkim društvima, kulturna politika je istovremeno tržišna i lojalna disciplina. Festival koji ima 200.000 posetilaca u tri dana ne preživljava bez paralelnog odnosa sa lokalnim, pokrajinskim i republičkim institucijama. Te institucije nisu obavezne da finansiraju svaki kulturni događaj koji im se ne dopada politički, ali jesu obavezne da pravila finansiranja primenjuju ravnopravno. U klijentelističkom sistemu, finansiranje kulture funkcioniše kao nagrada za lojalnost ili kao kazna za nelojalnost. Exit, posle izjave u korist studenata, jeste prošao kroz drugi režim. Lokalni Novi Sad, koji je sa Exit-om imao stalne sukobe zbog komunalnih troškova i odnosa sa lokalnim biznisima, koristio je prazninu posle 2024. da prestane sa pružanjem podrške. Pokrajina je sledila tu liniju. Republika takođe. To je klasičan trojni filter koji se aktivira u trenutku kada subjekat preda politički neutralnost.
Sad moram uneti kontra-argument. Postoji čitanje, koje je posebno prisutno u medijima bliskim vlasti, po kome je Exit “zloupotrebio” status komercijalnog festivala da se postavi kao politički akter, čime je sam prekršio nepisani sporazum između tržišnog događaja i sufinansirajuće države. Po toj logici, prestanak sufinansiranja je legitiman odgovor na promenu pravila igre koju je sam organizator inicirao. Postoji takođe argument da je Exit nizak komercijalni rezultat 2024-2025 koji se ne može pripisati samo politici, već i strukturnim izazovima evropske festivalske scene (Tomorrowland, Sziget i drugi takođe beleže padove). Sve to je delimično tačno. Ali tačnost svake od tih opaski ne objašnjava brzinu i sinhronizovanost povlačenja sufinansiranja sa svih nivoa, koja jeste politička, a ne tržišna.
Antonio Gramsci u “Zatvorskim sveskama” (italijansko izdanje Einaudi 1948-1951, srpski prevod Tomislava Volaria, Otvoreno društvo 2008) razvijao je koncept “kulturne hegemonije” kao mehanizma kojim vlast obezbeđuje pristanak kroz kulturu, a ne kroz silu. Klijentelistička kulturna politika je suprotna logika: hegemonija se ne ostvaruje pristankom, već uskratom resursa onima koji ne pristaju. Festival koji prima sufinansiranje pristaje tiho. Festival koji prestane da pristaje, prestane da prima. Petrovaradinska tvrđava u sredu uveče sa sedmoro ljudi je sociološki spomenik tom procesu.
Ovde treba da napomenem nešto što čitaocu mora ostati u glavi. Exit nije jedini slučaj. Pre dve godine sličan filter su prošli, sa različitim stepenom intenziteta, “Mikser House” u Beogradu, dokumentarni festival “Free Zone”, scenski projekti pod krovom KC Grad. Razlika između Exit-a i ovih primera je u veličini i internacionalnoj vidljivosti. Što je projekat veći, to je njegov gubitak (i njegov odlazak) više vidljiv u međunarodnoj javnoj sferi. Exit, koji 2026. ide u “globalnu turneju”, neće propasti. On će se transformisati u distribuiranu platformu. Ono što neće preživeti je njegova lokalna funkcija: Novi Sad bez Exit-a je grad bez svog godišnjeg ritma, bez tri dana u kojima se gradski turizam, hotelijerstvo, ugostiteljstvo i kulturna scena restrukturišu oko jednog događaja.
Vraćam se Petrovaradinskoj tvrđavi. Baštovan sa graljama, sa kojim sam razmenio nekoliko reči pre nego što sam pošao, rekao je nešto što me drži: “Mi smo tvrđavu održavali za Exit, sad ne znamo za koga je održavamo, ali je održavamo.” To je sociološka definicija javne infrastrukture, prostora koji nastavlja da postoji posle nestanka funkcije zbog koje je održavan. Tvrđava će preživeti odlazak Exit-a, kao što je preživela Habsburge, Osmanlije, dve Jugoslavije. Pitanje nije za nju. Pitanje je za nas, šta ćemo na njoj, sledećeg jula, kada na Dance Arena ne bude izvođača, a Novi Sad bude grad koji se sa svojom najvećom kulturnom markom oprostio bez ijedne službene reči.
Ono što ostaje, posle te tišine, jeste pitanje za sledeću rundu kulturne politike. Kako ćemo, posle Exit-a, regulisati odnos između javnog sufinansiranja i kulturne autonomije? Ako se to pitanje sada ne postavi, sledeći festival koji ode neće dobiti ni reportažni komentar. Otići će ćutke, jer ćemo navići da o odlasku ne pričamo.
