U taksiju na povratku sa Slavije: troje ljudi, tri Srbije

Napomena o formatu. Ovo je reportažni komentar, ne klasičan novinarski reportaž. Razgovor koji ovde rekonstruišem dogodio se u taksiju kompanije Pink Taxi, smer Slavija, Banovo brdo, oko 22:15 u subotu 23. maja. Detalje sam beležio u telefonu u toku vožnje. Imena nisam tražio (vozač i drugi putnici su saopšteni samo opisno) i nije snimano. Ovo nije intervju u smislu novinarske discipline, jeste sociološka opservacija sa terena. Razlika je važna.

U taksi smo ušli troje, vozač čekajući. Ja, čovek u kasnim pedesetim sa sako-jaknom i upadljivom umoritošću, jedan mlađi muškarac od oko dvadeset osam godina sa rancem, naočarima i mokrim cipelama, i jedna sredovečna gospođa sa belom košuljom umrljanom nečim što je ličilo na kafu i kesom iz Maxi marketa. Adresa: Mostarska petlja, pa Banovo brdo. Vozač je odmah pitao “vi sa skupa?”. Mlađi je rekao “ja jesam”. Gospođa je rekla “ja sam iz market-a, ali jesam videla”. Ja sam ćutao.

Mlađi je počeo da priča, ne previše glasno, o tome kako je sve teklo: kako je u 18 sati kolona iz Voždovca krenula, kako je u 19 i nešto bilo nemoguće disati u centru, kako je glavna scena bila iznad očekivanja organizovana. Govori brzo, koristi reči “atmosfera”, “fenomenalno”, “drugačije”. Onda kada pomene policijsku silu pred Pionirskim parkom, glas mu se promeni. “Bili smo u sredini kolone kad je krenulo, nismo videli, ali smo čuli, i bilo je jasno da se nešto sprema.” Vozač sluša, drži dva prsta na volanu, gleda u retrovizor, ne komentariše.

Gospođa progovara, ne agresivno, ali sa zahtevom za prostor u razgovoru: “Ja samo ne razumem kako mladi imaju vremena za sve to. Ja sam danas radila do osam. U Maxi-ju ima posla. Sutra ujutro opet u 7.” Mlađi joj odgovara nešto što me je iznenadilo: nije rekao “ali to je za vašu budućnost”, nije rekao “jer treba”, samo je rekao “razumem”. I ćutao je. Gospođa je dodala, posle pauze: “Ja sam glasala za njih devedesetih, pa onda za one druge, pa onda za ove sada, pa onda ni za koga. Sad ne znam.” Ovo je sociološki značaj izjave veći od ovoga što izgleda. Glasač koji se umorio nije glasač koji se predomislio, on je glasač koji je izašao iz sistema.

Vozač je tu izabrao da progovori. Ne preglasno, ne agresivno, ali odlučno: “Ja sam iz Loznice. Tu nema posla. Ja vozim taksi po Beogradu jer su mi sin i ćerka tu, pa štedim dolaskom kući svake druge nedelje. Ako protest sruši ovu vladu, dođu drugi, opet nema posla u Loznici. Razumem mlade ovde, ali ja moram da razmišljam o Loznici.” Mlađi sa rancem je tada postavio pitanje koje me je trgnulo: “A da li mislite da bi protest mogao i Loznici da donese nešto?” Vozač je odgovorio “ne”. Brzo, suvo, bez objašnjenja.

Šta je sociološki ostalo

Pivotujem na trenutak iz reportažnog tona u analizu, jer bez toga bi ovaj tekst bio anekdota, ne komentar. Troje ljudi u tom taksiju nisu reprezentativan uzorak (sociolog koji bi to tvrdio nije sociolog), ali tu se sažima nešto što je u empirijskim istraživanjima već poznato. Istraživanja CRTA “Birači u Srbiji” (2024) i NDI “Public Opinion Poll” (2025) pokazuju tri grupe koje se gotovo neće naći u jednom protestnom skupu: mlađi gradski profesionalci koji jesu kritični prema vlasti i izlaze, žene sa nižim primanjima koje rade dva ili tri posla i nemaju vremena za civilni angažman, i ljudi iz unutrašnjosti čije ekonomsko preživljavanje zavisi od centralne države ili centralno-državnih partnera. Sva tri profila su sela u taj taksi.

Akademski okvir, ako neko traži ime, jeste koncept “atomizovanog društva”, koji je Hannah Arendt razvila u “Origins of Totalitarianism” (1951), a koji su domaći sociolozi (Bolčić, Cvejić, Pešić) primenjivali na postsocijalistički prelaz. Arendt je tvrdila da društva u kojima su tradicionalne mreže (verske, klasne, sindikalne, profesionalne) razgrađene, postaju podložna autoritarnim narativima ne zato što su naivna, već zato što nemaju zajedničke jezike kojima bi formulisala alternativu. Ono što sam u taksiju video je upravo to: troje ljudi sa različitim životnim razlozima, sa različitim ekonomskim interesima, koji u jednom automobilu razgovaraju mirno, ali bez zajedničke gramatike koja bi to “razumem” pretvorila u zajedničko delovanje.

Sada moram da unesem kontra-argument. Postoji čitanje, vrlo prisutno u kritici levice prema studentskom pokretu, po kome je mlađi sa rancem klasno privilegovan, gospođa iz Maxi-ja predstavnik radničke većine, a vozač iz Loznice glas “prave Srbije” koji studenti ignorišu. Ta dihotomija je atraktivna, ali sociološki netačna. Mlađi sa rancem nije bio Beograđanin srednje klase, on je studentski organizator koji vikendima radi u kuhinji jednog restorana, što sam saznao u poslednjim pet minuta vožnje. Gospođa nije bila “radnička većina”, ona je iz Banovog brda, gradska prekarna radnica, što je drugačiji profil. Vozač iz Loznice nije “prava Srbija”, on je čovek koji je svestan klijentelističke logike u kojoj živi i biranja koja iz nje sleduju. Sve tri pozicije su komplikovanije od kategorija koje političke kampanje koriste, što je razlog zašto kampanje, levice i desnice, gube.

Vraćam se izlasku iz taksija. Vozač je rekao “srećan vam put”. Mlađi sa rancem je platio karticom i izašao prvi, kod Mostarske petlje. Gospođa je sišla u Banovom brdu, sa svojom kesom iz Maxi-ja, ne osvrnuvši se. Vozač i ja smo se vraćali nazad u centar, ćutke. Pre nego što sam izašao, on je rekao još jedno: “Vidite, gospodine, neće biti dobro, ali ne znamo kome će biti gore. To vi ne pišete jer ne želite, ja kažem jer vidim sa puta.” To je rečenica koju neću komentarisati. Ima nečeg u njoj što bi reportažni komentar pokvario, ako bi je objašnjavao. Ostavljam je tu, kao Arendtino “atomizovano društvo”, u prevodu sa noći u Beogradu, u Pink Taxi automobilu broj 7842.