NASA: krater McGetchin na Mesecu širok 222 metra
Sonda LRO otkrila je krater McGetchin, najveći nastao u novije vreme u Sunčevom sistemu, nastao 2024. od udara kometa ili asteroida.
NASA je 16. i 17. septembra objavila da je sonda Lunar Reconnaissance Orbiter (LRO) pronašla najveći krater nastao u novije vreme ikada zabeležen u Sunčevom sistemu. Otkriće je opisano u dva rada objavljena istovremeno u časopisu Science Advances, tom 12, broj 38 (ScienceDaily navodi datum 16. septembar). Krater je dobio zvaničan naziv McGetchin, po lunarnom naučniku Tomu McGetchinu, a nalazi se blizu istočne ivice vidljive strane Meseca. Širok je 728 stopa, oko 222 metra, i dubok do 141 stopu, oko 43 metra. Nastao je između 11. aprila i 22. maja 2024. godine, kada ga je pogodila kometa ili asteroid veličine zgrade od tri do šest spratova. Prema NASA-i, udar te razmere se na Mesecu dešava jednom u sto godina ili ređe.
Krater nije otkriven u trenutku nastanka, nego godinu i po kasnije. LRO kruži oko Meseca više od 17 godina i tokom misije je identifikovao najmanje 1.000 novih udarnih kratera i zabeležio oko 100.000 dodatnih promena površine, bilo od samog udara ili od izbačenog materijala. Tim kamere LROC redovno pregleda snimke visoke rezolucije radi manjih promena, ali svakih nekoliko godina pravi i uporedna mapiranja cele površine da bi uhvatio veće promene, šire od 150 stopa. Upravo je takvo poređenje 24. oktobra 2025. radio Robert Wagner, stručnjak za obradu snimaka u firmi Intuitive Machines i član tima kamere LROC. Poredio je stotine starijih i novijih snimaka šire ugaone kamere kada je primetio svetlu mrlju sa tamnim oreolom.
“I just stopped, dropped everything, and started looking into what that spot was”, rekao je Wagner u saopštenju NASA-e. Softver koji poredi snimke inače generiše na stotine lažnih pogodaka za svaku promenu osvetljenja ili senke, pa Wagner ručno proverava svaki signal tražeći sitne mutne oreole oko svetlih tačaka, znak izbačenog regolita. McGetchin se, kako kaže, izdvojio odmah. “It was by far the most obvious impact debris pattern I’ve ever seen in one of these images”, dodao je.
Posle otkrića, naučnici su iskoristili usku ugaonu kameru LRO-a, koja snima sa rezolucijom od oko tri stope po pikselu, da izmere tačan oblik i veličinu kratera i okolnog terena. Ti podaci će, prema NASA-i, poslužiti za procenu veličine i energije tela koje je udarilo, što se očekuje u budućem radu.
Zašto je tlo oko kratera hladnije
U drugom radu, objavljenom istog dana u istom časopisu, tim koji koristi termalni instrument Diviner izmerio je da je tlo u krugu od oko 4 milje, oko 6,4 kilometra, oko udara noću hladnije za oko 16 stepeni Farenhajta, oko 9 stepeni Celzijusa, od okolnog terena. Autori objašnjavaju da je udar razrahlio regolit oko kratera, pa on postaje manje gust i slabije zadržava toplotu posle zalaska Sunca. Među autorima oba rada su Mark S. Robinson, Emerson J. Speyerer, Prasun Mahanti, Julie D. Stopar, Benjamin T. Greenhagen, Jean-Pierre Williams i David A. Paige.
Podatak o hladnoj mrlji pokazuje da posledice udara sežu dalje od samog kratera, što bi, prema NASA-i, moglo da utiče na to kako točkovi rovera reaguju sa površinom u toj zoni.
Nalaz ipak ne dokazuje da se učestalost ovakvih udara menja, niti koliko je tačno veliko telo koje je udarilo, jer ta procena tek dolazi u narednom radu. Procena “jednom u sto godina” je statistička ocena zasnovana na dosadašnjem katalogu od preko hiljadu zabeleženih kratera, ne izmerena činjenica o ovom konkretnom događaju, a sam datum udara je poznat samo kao prozor između dva snimanja, 11. april i 22. maj 2024, ne kao tačan dan.
