Studenti izašli na Slaviju i ponovo zatražili izbore
Protest pod sloganom Hoćemo izbore prošao je centrom Beograda, sa marševom do tužilaštva i Vlade Srbije i čitanjem zahteva za vanredne izbore.
- Protest Hoćemo izbore održan je 30. maja kod nekadašnje Glavne železničke stanice u Beogradu
- U 17.15 održan je govor i šesnaest minuta tišine za stradale u padu nadstrešnice 1. novembra
- Kolona je krenula ka Vladi Srbije u 19.11, a u 19.45 pročitan je zahtev za vanredne izbore
- Skup su organizovali studenti u blokadi, bez stranačkih lidera
Studenti u blokadi izveli su u petak, 30. maja, novi protest u Beogradu pod sloganom Hoćemo izbore. Okupljanje je počelo u 16.30 kod nekadašnje Glavne železničke stanice, a satnica je objavljena dan ranije, 29. maja.
Skup je vođen po preciznom rasporedu, od trenutka okupljanja do čitanja zahteva ispred Vlade. Organizatori su naglasili da iza protesta ne stoje stranački lideri, već studenti koji već mesecima drže fakultete u blokadi.
Kako je tekao protest na Slaviji?
U 17.15 održan je govor, a potom šesnaest minuta tišine za šesnaest osoba stradalih u padu nadstrešnice na železničkoj stanici u Novom Sadu 1. novembra. Taj događaj ostaje središnja tačka oko koje se okuplja čitav studentski talas.
Kolona se zatim uputila kroz centar grada. Ispred Višeg javnog tužilaštva govor je zakazan za 18.30, nakon čega je u 19.11 počeo polazak ka zgradi Vlade Srbije.
Na završnoj tački, u 19.45, pročitan je tekst sa zahtevom za raspisivanje vanrednih parlamentarnih izbora. Time je protest dobio jasnu političku poruku, iako je organizovan van stranačkih okvira.
Šta studenti zapravo traže?
Zahtev je sažet u jednoj rečenici koja se ponavlja na svakom skupu.
Hoćemo izbore.
Iza tog slogana stoji zahtev za raspisivanje vanrednih parlamentarnih izbora, koji studenti u blokadi ponavljaju nedeljama. Reč je o pokušaju da se nezadovoljstvo sa ulice prevede u institucionalni okvir, kroz glasačku kutiju.
Za vlast, pristanak na prevremene izbore značio bi otvaranje novog izbornog ciklusa pod pritiskom ulice. Za studente, odbijanje tog zahteva potvrđuje uverenje da se promena ne može izboriti unutar postojećih institucija. Po našim saznanjima, obe strane računaju da je vreme na njihovoj strani.
Protest 30. maja pokazao je da studentski pokret zadržava sposobnost da iznese masu na ulice i da satnicu sprovede do kraja. Pitanje koje ostaje otvoreno tiče se trenutka u kojem bi se ulična energija mogla pretočiti u glasove.
Da li će zahtev za vanredne izbore dobiti odgovor sa vrha vlasti ili će ulica i institucije nastaviti da govore mimoilazeći se?
