Hoćemo izbore: šta je ostalo posle šest meseci ulice
Studenti u blokadi izveli su 30. maja kolonu pod nazivom Hoćemo izbore, sa jednim jedinim zahtevom: raspisivanje vanrednih parlamentarnih izbora.
- Studenti u blokadi održali su 30. maja protest pod nazivom Hoćemo izbore, sa početkom u 16.30 ispred bivše Glavne železničke stanice u Beogradu.
- U 17.15 održan je govor i 16 minuta ćutanja za nastradale u padu nadstrešnice 1. novembra prethodne godine.
- Kolona se kretala ka Višem javnom tužilaštvu, pa Ulicom kralja Milana ka Vladi Srbije, gde je u 19.45 pročitan tekst sa zahtevom za raspisivanje vanrednih izbora.
- Skup je usledio nedelju dana posle okupljanja na Slaviji 23. maja, na kojem se okupilo više od 100.000 ljudi.
Pre neki dan sam u redu za hleb čuo dvojicu penzionera kako se prepiru oko toga da li deca na ulici znaju šta hoće. Jedan je tvrdio da ne znaju, da je to mladost koja se izduvava. Drugi je samo slegnuo ramenima i rekao: pa traže izbore, šta tu nije jasno. Mislio sam na taj razgovor 30. maja, dok je kolona kretala ispred bivše Glavne železničke stanice u 16.30, jer je upravo jednostavnost zahteva ono što najviše zbunjuje one koji su navikli na pregovaračke maglove.
U 17.15 održan je govor, a zatim šesnaest minuta ćutanja za nastradale u padu nadstrešnice prošlog 1. novembra. Šesnaest minuta je dug period kada stojite na ulici. Dovoljno dug da prestane da bude gest i postane mera. Posle toga kolona se kretala ka Višem javnom tužilaštvu, pa Ulicom kralja Milana ka Vladi Srbije. U 19.45, ispred zgrade u kojoj se donose odluke, pročitan je tekst sa jednim zahtevom: raspisivanje vanrednih parlamentarnih izbora.
Zašto jedan zahtev, a ne deset
Ovde leži ono što vredi razumeti. Šest meseci ulice nije proizvelo platformu od dvadeset tačaka, listu ministarstava koja treba smeniti, ekonomski program. Proizvelo je jednu rečenicu. To nije siromaštvo ideja, to je strategija. Atomizovano društvo, ono koje je tranzicija naučila da svako gleda svoja posla i da je svaka kolektivna akcija unapred izgubljena, teško se okuplja oko apstrakcija. Oko procedure se okuplja lakše. Izbori su procedura koju svi razumeju, i koja prebacuje lopticu na drugu stranu terena.
Sociolog Todor Kuljić pisao je o tome kako se u postsocijalističkim društvima sećanje pretvara u politički resurs, kako prošlost počinje da boli na način koji traži odgovor u sadašnjosti. Padom nadstrešnice to sećanje je dobilo datum i mesto. Onih šesnaest minuta ćutanja nisu bili samo pijetet, bili su podsećanje da iza zahteva za izbore stoji nešto što se ne da preglasati, a to je osećaj da neko mora da odgovara.
Šta sledi posle Slavije
Nedelju dana ranije, 23. maja, na Slaviji se okupilo više od 100.000 ljudi. To je broj koji se u srpskoj javnoj sferi ne zaboravlja lako, jer pomera prag onoga što se smatra mogućim. Skup 30. maja bio je manji po formi i precizniji po zahtevu, kao da se posle masovnosti tražila oštrina. Klasična dinamika pokreta: prvo dokažeš da te ima, onda kažeš tačno šta hoćeš.
Pitanje koje ostaje nije da li ulica ume da se okupi, na to je odgovoreno više puta. Pitanje je da li jedan zahtev, ponovljen dovoljno puta i dovoljno glasno, može da se pretvori u datum u kalendaru. Jer izbori su, na kraju, jedina tačka u kojoj se brojanje na ulici i brojanje u izbornoj komisiji susreću.
Vraćam se onoj dvojici u redu za hleb. Onaj koji je slegnuo ramenima bio je u pravu po formi: traže izbore, tu nema misterije. Ali onaj prvi nije bio glup, samo je postavio pogrešno pitanje. Nije bitno znaju li deca na ulici šta hoće. Bitno je da to znaju oni kojima su poručili.
Hoće li jedan zahtev, ponovljen šest meseci, postati datum, ili će ostati rečenica koju ulica izgovara dok je drugi ne čuju?
