Tihi progon Srba na Kosovu: gase ambulante, oduzimaju stanice, hapse direktore, a pomoći niotkuda
Pred izbore 7. juna Priština je pojačala udar na sve što je srpsko, zapečaćene ambulante, oduzete železničke stanice, pohapšeni direktori, dok vlast u Beogradu šalje saopštenja, a većina medija ćuti.
- Pred izbore 7. juna Priština je pojačala udar na srpske institucije.
- Zapečaćene su ambulante, oduzete četiri železničke stanice, pohapšeni direktori.
- Vlast u Beogradu odgovara saopštenjima, ali konkretne zaštite nema.
- Većina medija ove događaje gotovo da i ne prenosi.
Dok se javnost u Srbiji bavi svime i svačim, na Kosovu i Metohiji teče tih, ali sistematski progon srpskog naroda. Pred prevremene izbore zakazane za 7. jun, Priština je pojačala udar na sve što nosi srpsko ime, na ambulante u koje ljudi odlaze kod lekara, na škole, na železničke stanice, na svakodnevni život. A odgovor države svodi se na saopštenja, dok se po medijima o tome jedva nađe red.
Najpre su Srbima oduzeli dinar, pa registarske tablice, pa Poštu Srbije, opštinske kancelarije, poreske i socijalne službe, a tokom prošle godine i filijale penzijskog i zdravstvenog fonda. Kada se činilo da više nema šta da se uzme, došlo se i do ambulanti. Krajem maja kosovska policija je, uz inspekciju iz Prištine, zapečatila srpsku ambulantu u Obiliću, navodno zato što radi bez dozvole kosovskog ministarstva. Nekoliko nedelja ranije, baš na Veliki petak, ugašene su i dve srpske ambulante u selima Banje i Suvo Grlo kod Srbice, a sa zidova su poskidane table na kojima je pisalo Republika Srbija.
Šta su sve oduzeli i koga su pohapsili?
Udar nije stao na zdravstvu. Prvog dana predizborne kampanje, kosovska policija je sa specijalnim jedinicama preuzela četiri stanice Železnica Srbije, u Zvečanu, Leposaviću, Lešku i Ibarskoj Slatini. Pokidane su ćirilične table, a umesto njih postavljene kosovske zastave i natpisi na latinici. Sredinom maja, po nalogu iz Prištine, pohapšeno je više direktora srpskih domova zdravlja i osnovnih škola iz Gračanice i Lipljana, njih pet do sedam, pod izmišljenom optužbom da vrše pritisak na birače.
A onda i ono najgore, batine. Početkom maja, u Domu zdravlja u Gušterici, grupa mladića je pretukla Miroslava Gudžića pošto se sklonio u ambulantu, dok je spremačica koja je pokušala da ga odbrani takođe povređena. Nekoliko meseci ranije, u Leposaviću, osamnaestogodišnjeg mladića policija je pola sata tukla samo zato što je nosio majicu sa natpisom da je Kosovo Srbija.
Gde je tu država i zašto se ćuti?
Iz Kancelarije za Kosovo i Metohiju upade su nazvali banditskim napadom, predsednik je poručio da Srbe čekaju teški dani ali da će im država pomoći. Sve su to reči. Na terenu, Srbin koji ostane bez ambulante ili čeka da mu se direktor vrati iz pritvora nema kome da se obrati, jer iza osude na papiru ne sledi nikakva konkretna zaštita.
Jednako boli i to što se o ovome gotovo i ne govori. Događaji koji bi u svakoj normalnoj zemlji bili na naslovnim stranama ovde prođu kao usputna vest, ako se uopšte i pomenu. Kosovski Srbi su navikli da ostanu sami, a najteži deo te samoće je ćutanje onih koji bi morali da dignu glas. Da li će neko, pre nego što i poslednja srpska ustanova na Kosovu bude ugašena, najzad reagovati nečim više od saopštenja?
