Eparhija: Sve teži položaj Srba i Crkve na Kosovu

Raško-prizrenska eparhija Srpske pravoslavne crkve saopštila je 17. jula da je položaj srpskog naroda i Crkve na Kosovu i Metohiji sve teži, i da je poverenje vernika i sveštenstva u prištinske institucije spalo na najniži nivo od kraja rata. Poruka je upućena i domaćoj i međunarodnoj javnosti, sa jasnim zahtevom: da se prisustvo međunarodnih aktera na terenu ne smanjuje, već da se dopuni konkretnim mehanizmima zaštite.

Eparhija u saopštenju navodi da se kosovska policija sve češće doživljava kao instrument pritiska, a ne kao servis koji podjednako štiti sve građane. Reč je o oceni koja pogađa samu srž svakodnevnog života srpske zajednice na Kosovu, jer se poverenje u policiju meri onim najsitnijim, hoće li čovek pozvati pomoć kada mu zatreba, ili će se dvaput premisliti.

Šta Eparhija traži od međunarodne zajednice

Zahtev iz Gračanice nije uopšten. Eparhija traži da diplomatsko i bezbednosno prisustvo ostane na snazi, i, što je važnije, da bude praćeno merljivim koracima. Umesto načelnih poziva na dijalog, u saopštenju se insistira na mehanizmima koji se mogu proveriti na terenu, tamo gde se poverenje gradi ili gubi, u opštinama, oko manastira, na svetkovinama koje okupljaju vernike.

Taj ton nije slučajan. Crkva u poslednjim mesecima ređe izlazi sa formalnim apelima međunarodnoj zajednici, pa kada to učini, poruka nosi dodatnu težinu. Reč je o instituciji koja retko licitira brojkama i koja govori u ime zajednice čiji opstanak na Kosovu i Metohiji zavisi upravo od osećaja fizičke sigurnosti. Kada takva institucija konstatuje da je poverenje na najnižem nivou u posleratnom periodu, to je izjava koju je teško preformulisati u nešto blaže.

Eparhija istovremeno poručuje da ne traži privilegije, nego jednak tretman pred zakonom, i da bezbednost vernika ne bi smela da zavisi od političke temperature trenutka. U tome je i suština apela: institucionalna zaštita koja ne popušta kad god odnosi Beograda i Prištine zahladne.

Zašto je Vidovdan postao prelomna tačka?

Kao najkonkretniji primer, Eparhija navodi ono što se dogodilo na Vidovdan, 28. juna, kada je na Gazimestanu privedeno 37 Srba, među kojima i jedan maloletnik. Znakovito je da, prema navodima Eparhije, sama policija tog dana nije prijavila nijedan incident. Drugim rečima, privođenja su usledila bez događaja koji bi ih, po redovnoj logici, izazvao.

Gazimestan nije bilo koje mesto. Vidovdanski pomen na Kosovu polju za srpsku zajednicu ima i versku i istorijsku težinu, i upravo zato je reakcija na taj dan simbolički najosetljivija. Kada se okupljanje koje je po prirodi molitveno završi privođenjima bez prijavljenih incidenata, poruka koju zajednica prima nije o javnom redu, nego o granicama sopstvenog prostora.

Ovaj apel se uklapa u širu sliku pritisaka na Srbe na severu i u enklavama, o kojima Beograd i predstavnici zajednice govore mesecima. Ono što je novo jeste da glas diže Crkva, i to jezikom koji izlazi iz okvira uobičajenih verskih saopštenja i ulazi u prostor konkretnih bezbednosnih zahteva.

Ostaje pitanje na koje će odgovoriti tek naredne nedelje: hoće li međunarodni akteri apel iz Gračanice pročitati kao rutinsku poruku, ili kao znak da se prag strpljenja zajednice opasno istanjio. Šta mislite, može li se poverenje koje je, po rečima Eparhije, palo na najniži nivo, uopšte vratiti bez opipljivih garancija na terenu?