Guždić: Policija preuzela izvršnu vlast na severu Kosova
Iz Eparhije raško-prizrenske tvrde da je policija na severu Kosova i Metohije preuzela izvršnu vlast, dok Srbi svakodnevicu opisuju kao život pod bezbednosnim, ekonomskim i institucionalnim pritiskom.
- Guždić iz Eparhije raško-prizrenske tvrdi da je policija na severu Kosova i Metohije preuzela izvršnu vlast.
- Srbi na Kosovu i Metohiji suočeni su sa tri vrste pritiska: bezbednosnim, ekonomskim i institucionalnim.
- Pucnjava kod škole u Lapljem Selu 17. jula, dok je dvorište bilo puno srpske dece, dodatno je pojačala strah.
- Svakodnevica na severu opisuje se kao život u neprestanoj neizvesnosti.
Život Srba na severu Kosova i Metohije sve češće se opisuje kao svakodnevica pod pritiskom institucija. Iz Eparhije raško-prizrenske Guždić tvrdi da je policija na tom prostoru preuzela izvršnu vlast, a da zajednica ostaje u neprestanom strahu. Njegova ocena stigla je dan posle pucnjave kod škole u Lapljem Selu, događaja koji je dodatno uznemirio roditelje i decu.
Reč je o oceni koja dolazi iz crkvenih redova, dakle iz institucije koja decenijama prati položaj srpske zajednice na jugu pokrajine. Guždić ne govori o pojedinačnom incidentu, već o obrascu koji, kako navodi, oblikuje način na koji ljudi žive, rade i donose svakodnevne odluke. Utisak je da se strah preselio iz izuzetnih trenutaka u redovan ritam dana.
Tri pritiska koja oblikuju svakodnevicu
Bezbednosni, ekonomski i institucionalni pritisak Guždić opisuje kao tri strane iste stvarnosti. Bezbednosni se ogleda u osećaju da prisustvo policije ne donosi sigurnost, već suprotno, doživljaj kontrole nad svakim segmentom života. Ekonomski se vidi u sve težem opstanku porodica, u pitanjima zaposlenja, prihoda i mogućnosti da mladi ostanu na svojim ognjištima.
Institucionalni pritisak je, po ovoj oceni, najsuptilniji i najtrajniji. On se ne meri brojem intervencija u jednom danu, nego postepenim potiskivanjem srpskih institucija i sužavanjem prostora u kome zajednica sama odlučuje o sopstvenim poslovima. Kada nadležnosti pređu u ruke jedne strane, građani gube osećaj da imaju kome da se obrate.
Pucnjava kod škole u Lapljem Selu 17. jula uklopila se u taj širi okvir. Prema dostupnim navodima, incident se dogodio u blizini škole dok je dvorište bilo puno srpske dece, a dve osobe su privedene. Za roditelje koji svako jutro vode decu na nastavu, takav prizor nije apstraktna vest, već potvrda da opasnost može da bude na svega nekoliko koraka.
Šta ostaje srpskoj zajednici na severu?
Ovo je pitanje na koje ni sagovornici iz crkve ni predstavnici zajednice nemaju jednostavan odgovor. Deo odgovora leži u istrajnosti, u odluci porodica da ostanu tamo gde su vekovima. Drugi deo zavisi od okolnosti na koje sami stanovnici severa imaju malo uticaja, od poteza Prištine, od reakcija Beograda i od pažnje međunarodnih aktera koji nadgledaju stanje na terenu.
Zvanična Priština svoje delovanje na severu redovno predstavlja kao uspostavljanje vladavine prava i jačanje državnih institucija na celoj teritoriji. Srpska strana, sa druge strane, isto to delovanje čita kao pritisak koji menja stvarnost na terenu i tera ljude da preispituju sopstveni opstanak. Između te dve slike svakodnevno žive obični građani, oni koji rade, školuju decu i pokušavaju da zadrže normalan ritam.
Ocena da je izvršna vlast prešla u ruke policije težak je iskaz i traži pažljivo praćenje u danima koji dolaze. Ono što se ne može osporiti jeste da se strah, o kome govori Guždić, provlači kroz priče stanovnika severa mnogo pre poslednjeg incidenta. Da li će glas srpske zajednice biti čujan pre nego što strah postane trajno stanje, a ne izuzetak?
