Dva miliona ljudi na ulicama Madrida dočekalo svetske prvake
Reprezentacija Španije provozala se otvorenim autobusom kroz glavni grad, a slavlje je završeno na Trgu Sibeles, tradicionalnom mestu najvećih fudbalskih fešti.
- Oko dva miliona ljudi izašlo je na ulice Madrida da dočeka svetske prvake, procenile su nadležne službe.
- Parada otvorenim autobusom završena je na Trgu Sibeles, tradicionalnom mestu najvećih proslava.
- Španija je drugi put šampion sveta, prvi put od 2010, posle pobede nad Argentinom u finalu.
- Rodri je poneo Zlatnu loptu turnira, a Kilijan Mbape Zlatnu kopačku sa 10 golova.
Trg Sibeles od ranog popodneva nije primao više ljudi. Crveno-žute zastave, telefoni podignuti u vazduh, deca na ramenima, a onda, kada je otvoreni autobus polako izronio iz mora navijača, urlik koji se čuo kilometrima daleko. Madrid je u ponedeljak zaustavio sve i pretvorio se u jednu ogromnu tribinu.
Nadležne službe procenile su da je na ulice izašlo oko dva miliona ljudi. Cifra deluje neverovatno dok je ne vidite ispisanu, ali onaj ko je gledao snimke sa bulevara zna da tu nema preterivanja. Grad se jednostavno slio ka centru.
Šampioni su dan počeli zvanično. Trofej je iz aviona izneo selektor Luis de la Fuente, uz kapitena Rodrija, pa je usledio prijem kod kraljevske porodice u palati Sarsuela i susret sa premijerom Pedrom Sančesom. Protokol, fotografije, stisci ruku. A onda ono pravo, ulica.
Autobus je krenuo sporo, korak po korak, jer drugačije nije ni moglo. Igrači su pevali, prskali navijače, dizali pehar iznad glava. Ruta je, kao i uvek kada Španija slavi nešto veliko, završena baš na Sibeles. Tu je 2010. slavljena prva titula prvaka sveta, tu su fetirane i evropske titule. Mesto koje u španskom fudbalu ima težinu.
Zašto je ova titula drugačija od one iz 2010?
Zato što je došla posle godina u kojima je Španija bila blizu, ali ne i na vrhu. Generacija koja je vladala pre petnaest godina odavno je otišla, a nova je morala sama da izgradi svoju priču. U finalu je savladana Argentina rezultatom 1:0, golom Ferana Toresa u produžecima, u meču koji je odigran 19. jula i koji je do poslednjeg minuta visio o koncu.
I upravo tu je razlika. Titula iz 2010. bila je kruna zlatne ere. Ova je dokaz da je Španija napravila nov ciklus, sa igračima koji tek ulaze u najbolje godine. De la Fuente je od ekipe koja je delovala kao projekat u razvoju napravio prvaka sveta, a to se u Madridu ovih dana oseća kao početak, ne kao kraj.
Statistika koja je obeležila turnir
Individualna priznanja najbolje govore kako je Španija stigla do vrha, ali i ko su bili junaci celog Mundijala. Rodri je poneo Zlatnu loptu, nagradu za najboljeg igrača turnira, i time zaokružio sezonu u kojoj je postao lice ove reprezentacije. Vezista koji diktira ritam, retko efektan, uvek presudan.
Zlatna kopačka otišla je u ruke Kilijana Mbapea, koji je sa 10 golova bio najefikasniji strelac, iako Francuska nije stigla do finala. Unai Simon proglašen je za najboljeg golmana i poneo Zlatnu rukavicu, dok je nagradu za najboljeg mladog igrača dobio Pau Kubarsi, štoper koji sa svojih dvadeset godina već igra kao veteran.
Ono što ostaje jeste slika autobusa na Sibeles i procena od dva miliona ljudi. Brojka koja se ne pamti često, jer se ovakvi dani ne dešavaju često. Španija ima novu zlatnu generaciju, a Madrid je to proslavio na način koji će se prepričavati godinama.
A vi, verujete li da je ovo tek početak nove španske dominacije ili blesak koji će biti teško ponoviti?
