Pozorje bez Krugova: kako su Sterijinom 71 oduzeli inostranstvo
71. Sterijino pozorje otvoreno je u Novom Sadu predstavom Gospa Nola, prvi put bez selekcije Krugovi koja je decenijama dovodila stranu scenu, jer pokrajinska vlada ove godine nije dala novac za međunarodni program.
Aplauzi za „Gospu Nolu” u Srpskom narodnom pozorištu su se ugasili. U predvorju, među publikom koja se zadržala na čaši vina, počela je rasprava koja u Novom Sadu traje već nedeljama.
Ona se tiče onoga čega ove godine na Pozorju nema, a što je decenijama bilo njegova prepoznatljiva oznaka. Krugovi, internacionalna selekcija koja je u Novi Sad dovodila reditelje iz Berlina, Varšave i Zagreba, ovog majskog izdanja jednostavno ne postoji.
Pokrajinska vlada je odlučila da ne finansira tu liniju programa. Pozorje je krenulo sa selektorom Svetislavom Buletom Gončićem, koji vodi osam predstava u takmičarskoj selekciji. Sve domaće, sa po jednom iz Slovenije i Bosne i Hercegovine.
Festival je otvoren u utorak 26. maja, predstavom „Gospa Nola” prema tekstu Isidore Sekulić u režiji Sonje Petrović. Otvarajuće obraćanje održao je Svetozar Rapajić, reditelj, pedagog i pozorišni teoretičar, profesor emeritus na Univerzitetu umetnosti u Beogradu. Njegova formulacija da je Pozorje ušlo u „debele i mršave godine, žetve, suše i poplave” odzvanjala je u predvorju kao da je rečena vlasniku kuće, ne publici.
Festival traje do 3. juna. Publika ima nedelju dana da isprati osam predstava i selektorove opservacije, ali bez referencije prema svetu izvan regiona.
Kontekst u kome se otvaranje dešava
Sterijino pozorje u srpskoj kulturi nije samo festival. To je i takmičenje koje dodeljuje Sterijine nagrade, najvažnije nacionalne pozorišne nagrade. Svaka selekcija, naročito takmičarska, postavlja kanon te godine.
Gončić, koji je već radio za druga izdanja, ovog puta je svoj izbor nazvao „održavanje plamička”. Formulacija koja sama po sebi ne ostavlja prostor za samohvalu. Plamičak se održava jer infrastruktura traje, ali ne raste. To je institucionalna kritika ugrađena u zvaničnu retoriku, što se nije desilo često.
Šta je tačno ukinuto
Otkazivanje selekcije Krugovi nije sitna stavka. U poslednjih deset godina ona je donosila:
- režije Tomaža Pandura, Olivera Frljića, Ivice Buljana, Jana Klate
- predstave sa Pograničnog festivala u Sibiju
- najnovija dela Krzysztofa Warlikowskog u koprodukciji sa Tel Avivom
- gostovanja iz Berlina, Varšave, Zagreba, redovno
Bez tih predstava, novosadska publika gubi godišnji termin u kojem se sa scene može sresti sa onim što se u evropskom pozorištu dešava.
Nije reč samo o atrakciji. Reč je o sistemu referenci unutar koga domaća produkcija dobija meru. Bez stranih predstava, jedinica poređenja je sama sobom, što je za ozbiljan kanon problem.
Predstavnici Pozorja neformalno objašnjavaju da je odluka pokrajine deo šireg rezanja kulturnih budžeta. Skupština grada Novog Sada dala je za Pozorje oko polovine prethodnog iznosa, dok je republika zadržala uobičajeni nivo. Krugovi su, prema iznesenim računicama, koštali oko devetnaest miliona dinara. Nije bila zanemarljiva stavka, ali ni budžet koji bi se merio sa investicijama u sportske manifestacije iste pokrajine.
Pitanje koje se postavlja nije samo finansijsko, nego i kulturnopolitičko. Tiče se odluke da se međunarodna selekcija jedne nacionalne institucije ukida bez izvedene rasprave.
Gospa Nola kao otvaranje
Predstava sa kojom je Pozorje otvoreno već je u kritici dobila različite ocene.
„Gospa Nola” je jedna od četiri produkcije Srpskog narodnog pozorišta u ovogodišnjoj takmičarskoj selekciji, što je rekord za jednu kuću. Sonja Petrović je u poslednje četiri godine napravila zapaženu rediteljsku karijeru, sa pristupom klasici koji je očišćen od romantičarske patine. U slučaju Sekulić, to je rizik, jer je njena proza i jezik puno složeniji od savremene scenske dramaturgije.
Po prvim reakcijama, predstava je ostala verna autorkinom dramaturškom luku. To je dobro za one koji vole Sekulić. Nije nužno dobro za one koji od Pozorja očekuju radikalan rediteljski potpis.
Gončić je u programskoj knjižici naveo da je ove godine želeo da pokaže različite glasove srpske rediteljske scene. To se vidi i iz drugih predstava u selekciji. Slovenačka produkcija „Žene u kostimu” reditelja Joška Kogovšeka. Bosanskohercegovačka „Stari roman”. Sve to daje regionalnu meru, ali ne i potpunu evropsku.
Pozorje je dobilo izdanje koje je svesno svojih granica i nije pokušalo da imitira pun program. Priznalo je ono što fali i izgradilo nešto unutar tih granica. To je odraslo institucionalno ponašanje, što se može i pohvaliti, i istovremeno žaliti.
Da li je Pozorje izgubilo deo svog identiteta?
Pitanje koje će pratiti ovogodišnje izdanje nije ko će dobiti Sterijinu nagradu, nego da li će Krugovi biti vraćeni sledeće sezone, ili je ovo početak permanentne izmene koncepta.
U srpskoj kulturi ima nekoliko institucija koje se vrednuju po internacionalnoj otvorenosti. Pozorje je decenijama bilo jedna od njih, naročito u onim godinama kada je Bitef bio zatvoren ili u krizi.
Kanon se ne pravi samo iz domaće selekcije, već iz mogućnosti da se domaća produkcija meri sa stranom. To je princip koji svako ozbiljno pozorište održava. Gončićeva formulacija o plamičku je iskrena, ali plamičak nije program. Ostaje pitanje kako će se selektor i upravni odbor postaviti prema kontekstu u kojem se Pozorje godinama vodi.
Šta mislite, da li je internacionalna selekcija deo identiteta jednog nacionalnog pozorišnog festivala, ili je luksuz koji se može staviti na pauzu kada dođu mršave godine?
