Preminuo Dejvid Hokni, ikona pop-arta, u 88. godini
Britanski slikar Dejvid Hokni, jedan od najuticajnijih umetnika svoje generacije, preminuo je u svom domu u Londonu, mesec dana pre 89. rodjendana.
- Dejvid Hokni preminuo je 11. juna 2026. u svom domu u Londonu, mesec dana pre 89. rodjendana.
- Smrt je potvrdila njegova predstavnica za odnose s javnošću Erika Bolton, uzrok nije saopšten.
- Rodjen u Bredfordu, školovan na Royal College of Art, decenijama je živeo u Los Andjelesu.
- Smatran je jednim od najvećih britanskih slikara koji se više puta reinventirao tokom šezdeset godina rada.
Postoji jedna njegova slika na kojoj plavi pravougaonik vode podrhtava pod kalifornijskim suncem, a u uglu, gotovo nehajno, rasprsne se beli mlaz tek nestalog skoka. Niko pre njega nije naslikao prskanje vode kao da je trajni, zamrznuti dogadjaj. Dejvid Hokni je ceo život pokušavao da uhvati ono što izmiče, svetlost, pokret, prolaznost, i upravo ta opsesija prolaznošću čini da vest o njegovoj smrti zvuči kao zatvaranje jednog dugog, vedrog poglavlja u istoriji slikarstva.
Hokni je preminuo 11. juna 2026. u svom domu u Londonu, u 88. godini, mesec dana pre nego što bi napunio osamdeset devet. Vest je potvrdila njegova dugogodišnja predstavnica za odnose s javnošću Erika Bolton, ne navodeći uzrok smrti. Odlazak je odjeknuo u svetskim medijima ne kao senzacija, već kao tih, gotovo lični gubitak, jer je Hokni decenijama bio onaj umetnik kome se publika vraćala bez zazora, bez potrebe da joj se objašnjava zašto.
Kako se gradio jezik jednog slikara
Rodjen 1937. u Bredfordu, u radničkom delu severne Engleske, Hokni je rano otkrio da škola ne može da ukroti njegovo oko. Školovao se na Royal College of Art u Londonu, gde je već kao student pokazao da će njegova putanja biti svoja. Početkom šezdesetih preselio se u Los Andjeles, grad koji će postati njegov najtrajniji model. Bazeni, palme, ravna kalifornijska svetlost koja ne pravi senke kakve poznaje Evropa, sve je to ušlo u njegovo platno i ostalo tamo.
Njegova rediteljska poetika, ako se tako može nazvati način na koji je komponovao prizor, nikada nije bila pasivna. Hokni je portretisao prijatelje i ljubavnike sa hladnokrvnom pažnjom, postavljajući figure u prostore koji su istovremeno realistični i blago neljudski mirni. Te dvojne kompozicije, dva čoveka u sobi koja kao da zadržava dah, ostaju medju najpronicljivijim portretima dvadesetog veka. Ono što je delovalo kao vedrina uvek je krilo precizno odmerenu distancu.
Ono što Hoknija izdvaja jeste odbijanje da se skrasi u jednom stilu. Slikao je uljem, pa fotografskim kolažima, pa je decenijama kasnije, već kao starac, prihvatio iPad kao puni umetnički alat i njime crtao pejzaže Jorkšira sa entuzijazmom čoveka koji tek počinje. Ta sposobnost reinvencije nije bila pomodarstvo, već dosledna logika nekoga ko je verovao da je način gledanja važniji od materijala. Kanon ga je primio još za života, a on se prema kanonu odnosio sa zdravom ravnodušnošću.
Šta ostaje posle njega
Hoknijev opus teško je svesti na jednu sliku, ali upravo zato što je tako prepoznatljiv, postoji opasnost da ga pamtimo samo kao slikara bazena i sunčane Kalifornije. To bi bilo nepravedno suzavanje. Njegov uticaj na razumevanje boje, na ideju da vedrina može biti ozbiljna umetnička pozicija, i na hrabro brisanje granice izmedju tradicionalnih i digitalnih medija, dalekosežniji je nego što će mnoge retrospektive uspeti da pokažu u narednim godinama.
Postoji nešto gotovo utešno u tome što je čovek koji je celog života slikao svetlost otišao u junu, kada je dan najduži. Ostavio je za sobom ne samo platna, već i jedan stav prema gledanju sveta, uporno radoznao, neopterećen modom, spreman da se začudi običnom prizoru. Kako ćemo, sada kada njega nema, gledati sledeći bazen obasjan suncem, da li kao samo vodu, ili kao nešto što je on zauvek promenio?
