Umrla Katrin Ringer, pevačica grupe Rita Mitsouko

Kada je 1984. godine Katrin Ringer otpevala prve stihove pesme „Marcia Baïla”, zvučalo je to kao poziv na igru: truba, marimba i ritam koji je terao telo da se pomeri pre nego što je uvo stiglo da razume tekst. Tek u refrenu se otkrivalo da je reč o posmrtnom slovu, posveti argentinskoj plesačici Marsiji Moreto, koju je u dvadesetim godinama odneo rak. Četrdeset dve godine kasnije, u noći između 14. i 15. septembra 2026, ista bolest je odnela i onu koja je pesmu otpevala. Katrin Ringer je umrla u 68. godini, saopštila je njena porodica agenciji AFP u utorak, 15. septembra.

„Sa neizmernom tugom porodica i bliski Katrin Ringer objavljuju njen odlazak, koju je u noći 14. septembra 2026. odneo munjevito napredujući rak. Velika francuska umetnica, polovina benda Rita Mitsouko, Katrin Ringer je obeležila više generacija svojim glasom i pesmama, svojom velikom slobodom i posebnošću”, stoji u saopštenju njene dece.

Bend koji se dvaput preimenovao pre nego što je postao legenda

Grupu Les Rita Mitsouko osnovala je 1979. godine sa partnerom, gitaristom Fredom Šišenom (Fred Chichin). Sastav se u početku zvao Les Sprats, a ime po kome ga danas znamo uzeli su tek 1985, kada je već bilo jasno da prave nešto što francuska scena do tada nije čula: rok umešan sa šansonom, fankom i vokalnom tehnikom koja je klizila od šapata do vriska unutar istog stiha. Najveći hitovi grupe, pomenuta „Marcia Baïla”, pa „Andy”, „C’est comme ça” i „Les histoires d’amour finissent mal”, i dan danas se vrte na francuskim radio stanicama. Bend je radio oko trideset godina, sve dok Šišen 2007. nije umro, takođe od raka, u 53. godini.

Rođena je 18. oktobra 1957. u Sirenu kod Pariza, kao ćerka slikara, Jevrejina koji je preživeo deportaciju, i arhitektkinje. Školovanje je napustila sa 15 godina i prošla kroz niz umetničkih epizoda, uključujući i kratku ulogu u pornografskom filmu, iskustvo koje nikad nije porekla niti sakrila. Pevačku karijeru je počela gotovo slučajno, sa 17 godina, posle kursa savremene muzike na Univerzitetu Vensen. O tom trenutku je govorila u intervjuu objavljenom ovog aprila:

„Moj prelomni trenutak, mogla bih reći da je bio kada sam imala šesnaest i po godina. Nisam znala baš šta da radim. Zato sam znala šta ne želim, da polažem maturu, nisam želela da upišem fakultet. Neko mi je rekao da odem na fakultet u Vensenu kao slobodna slušateljka, to se tada moglo, danas bih zbog toga dobila po prstima. Otišla sam da slušam predavanja jednog muzičara. Svirao je savremenu muziku, sa iii, ooo, vavavahein, takvim zvucima. Proučavao je glas, pričao nam je o svemu što se glasom može uraditi mimo klasičnog operskog pevanja. Isprobavali smo vokalne vežbe, i onda me je angažovao za jednu svoju predstavu. Imala sam sedamnaest godina. Tako sam počela da pevam”, ispričala je Katrin Ringer.

Glas bez recepta

Ono što je Katrin Ringer izdvajalo od pevačica njene generacije nije bila lepota glasa, nego njegova širina. Jednu rečenicu je mogla da otpeva u tri različita registra, od gotovo operske dikcije do panka, i to nije bio trik nego direktna posledica onog kursa u Vensenu na kome je učila šta se glasom sve može, mimo pevanja u uobičajenom smislu. Ta sloboda, spojena sa Šišenovim gitarskim minimalizmom, dala je bendu zvuk koji se nije uklapao ni u tadašnji francuski rok ni u anglosaksonski novi talas, i baš zato je „Marcia Baïla” ostala hit koji se ne da svrstati u nijednu fioku, pesma o smrti koju je moguće igrati.

Šišenova smrt 2007. je za Ringer bila gubitak koji se nije mogao nadomestiti, i ona ga je tako i tretirala: povukla se sa scene, pa se vratila postepeno. Solo album „Ring n’Roll” objavila je 2011, a 2012. je za njega dobila nagradu Victoires de la Musique za najbolju izvođačicu. Godine 2019, na sceni pariske Filharmonije, obeležila je 40 godina od susreta sa Šišenom turnejom na kojoj ju je pratio i sin Raul Šišen, koji sa sestrom Simon Ringer svira u bendu Minuit. Treće dete, glumica Džindžer Roman, nastavlja porodičnu liniju u drugom umetničkom mediju.

U poslednjim godinama Ringer je sve ređe pevala, a sve češće recitovala poeziju na sceni, priznajući AFP-u još 2023. da je uvek volela ritam reči i da voli da improvizuje u rimama, čak i usred koncerta. To je prilično tačan opis njene karijere: pevačica koja nije prestala da eksperimentiše ni kad je izgubila partnera, ni kad je muzička scena oko nje već odavno prešla na sasvim drugi zvuk. Bend koji je početkom osamdesetih zvučao kao anomalija danas se navodi kao primer koliko daleko je francuski rok mogao da ode kad mu niko nije diktirao pravila, a glas koji ga je nosio nije imao premca ni pre, ni posle.