Kinoteka i bioskopi: nova Odiseja stiže ove nedelje

Postoji jedan trenutak u bioskopskoj sali koji se ne menja decenijama: svetlo se gasi, žamor se stišava, i platno zasvetli pre nego što išta na njemu počne da se događa. Te sekunde tišine pred slikom su, na neki način, srž onoga što sredina juna ove godine nudi gledaocu u Beogradu. Repertoar se račva na dve strane koje retko stoje jedna pored druge, a ove nedelje stoje: blokbaster koji tek dolazi i kanon koji se vraća.

Sedamnaestog juna u multipleksima počinje nova ekranizacija Homerove Odiseje, film koji se već mesecima najavljuje kao jedan od ambicioznijih pokušaja da se antički ep prevede na jezik savremenog spektakla. Dva dana kasnije, 19. juna, stiže Toy Story 5, nastavak franšize koja je odavno prešla iz dečje sobe u kolektivnu memoriju nekoliko generacija. Reč je o dva potpuno različita registra, jedan se oslanja na mit i razmeru, drugi na nostalgiju i poznate likove, ali oba računaju na istu stvar, na to da publika i dalje želi da sedne u mrak i pusti da je slika povede.

Zašto Kinoteka iste nedelje gura klasike?

Odgovor je delom u inatu, a delom u logici. Dok distributeri pune sale premijerama, Jugoslovenska kinoteka 17. juna na platno vraća restaurirani film O pokojniku sve najlepše iz 1984, komediju koja je u jugoslovenskom kontekstu odavno postala više od žanrovske oznake. Restauracija ovde nije samo tehnički zahvat, ona je gest, podsećanje da film ne živi samo u trenutku premijere nego i u onome što odlučimo da sačuvamo i ponovo gledamo.

Uz domaći klasik, program donosi i Malikovo Drvo života, jedan od onih filmova oko kojih se publika deli na one koje hipnotiše i one koje izmori, ali koji se retko prikazuje na velikom platnu kakvo zaslužuje. To je, u stvari, najzanimljiviji deo ovonedeljnog rasporeda, mogućnost da se dela koja obično gledamo na ekranima telefona ili laptopa vrate u prostor za koji su bila zamišljena.

Kome je namenjena posveta Natali Baj?

Devetnaestog juna Kinoteka projekcije posvećuje sećanju na Natali Baj, francusku glumicu čiji je opus obeležio nekoliko decenija evropskog autorskog filma. Posvete ovog tipa lako skliznu u puku formalnost, u nizanje naslova bez razloga, ali kada su pažljivo sastavljene, one rade nešto drugo: vraćaju u opticaj glumačke izbore i uloge koje su, izvan kruga filmofila, počele da blede iz sećanja.

Ono što ovu nedelju čini neobičnom nije ni jedan pojedinačni naslov, nego to što se na istom gradskom prostoru, u razmaku od nekoliko dana, sudaraju dve ideje o tome čemu film služi. Jedna kaže da je film događaj koji se dešava sad, sa redovima ispred blagajne i premijernim šuškanjem. Druga kaže da je film nešto što traje, što se restaurira, pamti i ponovo prikazuje kada novost odavno izbledi. Retko ih vidimo tako blizu jedna drugoj kao ove sredine juna.

A vama, kada birate gde ćete provesti veče u bioskopu, šta presuđuje: privlačnost premijere koja se upravo dešava ili znatiželja pred klasikom koji ste možda preskočili?