Kinoteka u avgustu vrti ono što je Srbija najviše gledala
Cele avgusta Jugoslovenska kinoteka prikazuje strane filmove koji su od 1969. do 2002. bili najgledaniji u domaćim bioskopima. Od „Otkrića ljubavi“ do „Gospodara prstenova“, arheologija jednog ukusa.
- Jugoslovenska kinoteka tokom celog avgusta prikazuje strane filmove koji su od 1969. do 2002. bili najgledaniji u domaćim bioskopima.
- Projekcije se održavaju u sali „Makavejev“, svake večeri u 21 čas.
- Ciklus otvara 1. avgusta danski film „Otkriće ljubavi“, rekorder posećenosti 1969. godine.
- Zatvaraju ga „Hari Poter i kamen mudrosti“ 30. avgusta i „Gospodar prstenova: Dve kule“ 31. avgusta.
Prvog avgusta, u devet uveče, u sali „Makavejev“ počinje danski film o kome danas gotovo niko ne priča. „Otkriće ljubavi“ nije ušlo ni u jedan kanon, ne pojavljuje se na listama koje se prepisuju sa sajta na sajt, i teško da bi ga iko od mlađih gledalaca umeo da smesti u deceniju. A 1969. godine niko u zemlji nije prodao više karata od njega.
Time Jugoslovenska kinoteka otvara avgustovski ciklus koji je manje filmska revija, a više izveštaj sa blagajne. Program prati najgledanije strane filmove u Srbiji, godinu po godinu, od 1969. do 2002. Bez kustoskog favorizovanja, bez rehabilitacije zaboravljenih remek-dela, bez ijednog naslova ubačenog zato što bi tako bilo pametnije. Kriterijum je jedan i sasvim neobičan za instituciju koja se profesionalno bavi kanonom: broj prodatih ulaznica.
Zato je lista ovakva kakva jeste. „Doktor Živago“ Dejvida Lina, najgledaniji u sezoni 1970/71, deli program sa „Ljubavnom pričom“ Artura Hilera. Odmah do njih stoji mafijaška saga „Kum“ Frensisa Forda Kopole, pa mjuzikl „Briljantin“, pa „Top gan“ Tonija Skota. Ciklus se zatvara 30. avgusta „Harijem Poterom i kamenom mudrosti“, a 31. avgusta „Gospodarom prstenova: Dve kule“.
Šta ova lista zapravo govori o publici?
Prvo što upada u oči jeste koliko se ukus menjao, i koliko brzo. Kraj šezdesetih i početak sedamdesetih pripadaju melodrami, velikoj emociji i dugom trajanju, filmu koji se gleda kao roman. Sredinom sedamdesetih taj prostor preuzima nešto sasvim drugo, pa osamdesete donose žanr u najčistijem obliku, akciju i brzinu. Devedesete i početak dvehiljaditih završavaju posao franšizom i spektaklom u kome je svet dosledno izmišljen od nule.
Drugo, i zanimljivije, jeste da se ta kriva ne poklapa uvek sa onim što se u istim tim godinama pisalo o filmu. Nekoliko naslova sa spiska godinama je stajalo na margini ozbiljne kritike, a punilo je sale. Nekoliko drugih danas se predaje kao gradivo, a u svoje vreme su bili prosto uspešan komercijalni proizvod. Vremenska distanca je ta koja je presudila, ne recenzija.
Treće, i najmanje prijatno za sve koji vole priču o posebnosti domaće publike: većinu programa čine američki filmovi. Ne zato što nije bilo drugog, nego zato što je to bilo ono što se gledalo. Ciklus tu ne nudi utehu, samo podatak.
Institucija koja pušta blagajnu da govori
Ono što ovaj program čini vrednim nije nostalgija, iako će je biti u sali. Vredan je zato što kinoteka, koja inače postoji da bi čuvala i tumačila kanon, na mesec dana pristaje da kanon ostavi po strani i pusti drugu vrstu dokumenta da govori. Spisak najgledanijih naslova je istorijski izvor kao i svaki drugi, samo iskreniji od većine, jer ga niko nije sastavljao sa namerom.
Gledati „Kuma“ u sali u kojoj se inače prikazuje restaurirano jugoslovensko nasleđe znači videti i sam ritual gledanja. Kako je izgledao odlazak u bioskop kad je to bio događaj, a ne opcija u meniju servisa. Kako je publika birala kad je birala malo, i šta je iz tog izbora ostalo.
A možda je najveće pitanje ono koje ciklus postavlja bez reči. Ako bi neko za trideset godina napravio isti ovakav program za period od 2003. do danas, šta bi na toj listi bilo, i da li bismo se toga stideli ili bili ponosni? Šta biste vi iz sopstvene bioskopske istorije poslali u tu salu?
