Festival ruskog filma u deset gradova Srbije traje do 30. juna

Postoji trenutak, neposredno pre nego što se ugase svetla u sali, kada publika utihne i pristane na dogovor star koliko i sam medij: da nekoliko sati posmatra tuđe živote kao da su sopstveni. Festival ruskog filma, koji se ovih dana seli iz grada u grad po Srbiji, računa upravo na taj trenutak. Otvoren je projekcijom naučnofantastične drame Avijatičar, filma koji junaka izmešta iz jednog vremena u drugo, što je možda i najpoštenija metafora za ono što festival pokušava da uradi sa svojom publikom.

Manifestacija je svečano otvorena u Ruskom domu u Beogradu, a onda krenula dalje, prema unutrašnjosti. Do 30. juna program putuje kroz deset gradova, a ulaz je svuda besplatan, uz besplatne karte koje se, prema pisanju Informera i Vesti Onlajn, preuzimaju na šalteru Ruskog doma. To nije sitnica. Besplatna projekcija menja prirodu publike: u salu ne ulaze samo oni koji su unapred odlučili da vole ono što će videti, nego i slučajni prolaznici, radoznali, oni koje je privukao plakat. Festivalska kola koja se kotrljaju kroz Srbiju time dobijaju širu, manje predvidljivu publiku nego što je uobičajeno.

Šta se zapravo nudi gledaocu?

Na programu je dvadeset jedno ostvarenje, dovoljno da se izbegne utisak prigodnog, jednokratnog gesta. Reč je o rasponu koji ide od žanrovskog filma do dramaturški zahtevnijih naslova, a Avijatičar kao otvarač postavlja ton: savremena ruska kinematografija koja se ne libi velikih tema, vremena, sećanja, identiteta. Selekcija ovog obima omogućava gledaocu da formira sopstveni sud, umesto da mu se jedan film ponudi kao reprezent čitave nacionalne scene.

Uz projekcije ide i prateći program, koji festival izdiže iznad pukog niza projekcija. Najzanimljiviji njegov deo jeste izložba projekta Bioskop, Pozorište, nastala u saradnji sa pozorišnim muzejom Bahrušin. Taj spoj nije slučajan. Ruska scenska tradicija decenijama je tretirala pozorište i film kao dve grane istog stabla, a izložba koja ih postavlja jednu pored druge poziva gledaoca da razmišlja o tome odakle dolazi vizuelni jezik koji gleda na platnu.

Kultura kao razmena, a ne kao izlog

Lako je ovakvu manifestaciju svesti na diplomatski gest, na fusnotu u širem kontekstu odnosa dveju zemalja. Ali film se opire toj redukciji jednostavnom činjenicom da se gleda pojedinačno, u mraku, bez posrednika. Ono što ostane posle projekcije nije saopštenje nego utisak, a utisak se ne da naručiti.

Festival koji se ne zatvara u jednu salu u prestonici, nego putuje do deset gradova, implicitno tvrdi nešto o tome kome kultura pripada. Pripada i onima koji žive izvan beogradskih premijernih sala, onima za koje je dvadeset jedan film u toku jednog meseca redak luksuz. Ako se izložba o pozorištu i bioskopu shvati ozbiljno, kao poziv na razmišljanje a ne kao dekor, festival postaje nešto više od programa: postaje prilika da se proveri koliko nam je jezik filma zaista zajednički, bez obzira na to na kom je jeziku snimljen.

A vi, kada se sledeći put ugase svetla u sali, hoćete li gledati strani film kao tuđu priču ili kao sopstvenu?