Dejanu Aleksiću niška „Maleni cvet” za knjigu za decu

Ima nečeg nepristojno tačnog u tome da pesnik koji godinama piše o džinovima, strašilima i onom trećem, neuhvatljivom, baš za tu knjigu dobije nagradu sa cvetom u imenu. „Maleni cvet”, gradsko priznanje Niša za najbolju knjigu za decu i mlade objavljenu u prethodnoj godini, ove sezone je otišlo Dejanu Aleksiću, za zbirku poezije „Džinovi, strašila i nešto treće” u izdanju Lagune. Žiri je odluku doneo jednoglasno, na sednici održanoj 16. juna, što je u svetu književnih nagrada redak luksuz saglasja.

Tročlani žiri činile su profesorka dr Danijela Kostadinović, dr Milica Aleksić i književnica Violeta Jović. Nagrada se ove godine dodeljuje deseti put, uz podršku grada Niša i Ministarstva kulture, pa je ovogodišnji izbor istovremeno i mali jubilej jedne istrajne, ne preterano bučne institucije. U vremenu kada se književnost za decu i dalje tretira kao sporedni kolosek velike literature, „Maleni cvet” je jedno od retkih mesta gde se ona meri sopstvenim, ozbiljnim merilima.

Zašto poezija za decu nije manja književnost?

Pitanje koje prati svaku ovakvu nagradu jeste da li je pisanje za decu lakša ili teža disciplina. Aleksićev opus daje neugodno jasan odgovor. Njegova poetika počiva na leksičkoj igri, semantičkim preokretima i onome što bi se moglo nazvati metapoetskim namigivanjem, postupcima koji bi u odeljku za odrasle prošli kao avangarda, a ovde funkcionišu kao razgovor sa čitaocem koji još nije naučio da se plaši pesme. Žiri je upravo i istakao žanrovsku i stilsku raznorodnost zbirke, njen sklop kao složene, slojevite celine.

To je linija na kojoj Aleksić radi decenijama. Rođen u Kraljevu 1972, objavio je dvanaest knjiga poezije i preko dvadeset knjiga za decu, a njegovi stihovi prevedeni su na desetak evropskih jezika i ušli u čitanke i lektiru osnovnih škola. Drugim rečima, ovo nije pesnik koji povremeno svrati u dečju sobu, nego autor koji je svoju poetiku gradio na oba kraja istovremeno, tako da granica izmedju takozvane ozbiljne i takozvane dečje poezije kod njega gotovo da i ne postoji.

Šta nagrada govori o tome šta čitamo deci?

Vrednost ovakvog priznanja nije samo u plaketi nego u tome šta ono signalizira tržištu i roditeljima. Laguna, kao izdavač sa snažnom distribucijom, time dobija potvrdu da ulaganje u zahtevnu, a ne samo zabavnu poeziju za decu ima i kritičko pokriće. Niš, sa svoje strane, gradi reputaciju mesta koje o književnosti za najmladje misli sistematski, kroz nagradu koja je preživela deset izdanja, dakle dovoljno dugo da stvori sopstveni kanon dobitnika.

Ostaje, naravno, ono što nijedan žiri ne može da presudi, a to je da li će deca ove stihove zaista čitati ili će zbirka, ovenčana cvetom, završiti na polici medju ostalim nagrađenim a neotvorenim knjigama. Aleksićeva poetika, sva u igri i obrtu, ima dobru šansu da prezivi i van svečane sale. A vi, kada birate knjigu detetu, gledate li čije ime stoji na koricama ili samo koliko je šarena?