Kasabian odložili „Act III”, stiže singl „Superpowers”

Postoji jedna stara istina o britanskim rok bendovima koji su preživeli dve decenije: što su sigurniji u ono što rade, to manje žure da to objave. Kasabian su ove nedelje upravo to potvrdili, pomerivši izlazak svog devetog albuma „Act III” sa sredine jula na početak septembra, i to ne uz izvinjenje, nego uz poklon. Umesto da fanovi celo leto čekaju prazno, dobili su novi singl „Superpowers”, pesmu koja zvuči kao da je nastala u nekom potpuno drugom studiju od onoga u kome se obično snima lester­ski stadionski rok.

Odlaganje je u muzičkoj industriji najčešće loš znak, signal da nešto nije seo kako treba. Kod Kasabiana deluje suprotno. Bend je pomeranje datuma iskoristio da poruči da im je važnije da album zvuči tačno onako kako su zamislili nego da stigne na vreme za festivalsku sezonu. To je mali, ali ne i beznačajan gest u trenutku kada se većina izvođača trudi da svaki singl pretvori u kalendarski događaj, a ne u muziku.

Zašto je „Superpowers” iznenađenje?

Najzanimljiviji deo cele priče nije datum, nego zvuk. „Superpowers” je opušten, sintisajzerski komad, glatko produciran i sa velikim pop refrenom, daleko od grube gitarske energije po kojoj je bend poznat. Serge Pizzorno, čovek koji već godinama nosi kreativni teret grupe, otvoreno je rekao da je želeo pesmu u duhu „Doggystyle” Snup Doga, klasika G-funka iz ranih devedesetih. To je zaokret koji se ne dešava slučajno, nego kao svesna odluka da se otvori prostor za nešto što Kasabian ranije nisu pokušavali.

G-funk je žanr lakih basova, razvučenih sintisajzera i sunčane, gotovo lenje atmosfere, estetika kalifornijskog asfalta prebačena u zvuk. Spojiti to sa rokenrol senzibilitetom benda iz srednje Engleske zvuči kao recept za nesporazum, ali upravo u tom riziku leži razlog zašto je singl vredan pažnje. Kada izvođač sa jasnim potpisom svesno izađe iz svoje zone, dobijamo ili promašaj ili novu boju u paleti. „Superpowers” deluje kao ovo drugo.

Stiven Grejam i tekst kao scenario

Drugi sloj iznenađenja stiže kroz spot. Umesto standardnog video-zapisa, Pizzorno je tekst pesme pretvorio u scenario za audiciju i poverio glavnu ulogu Stivenu Grejamu, jednom od najcenjenijih britanskih glumaca današnjice. Ideja da se lirika čita kao monolog na audiciji nije samo marketinški trik, nego dramaturški potez koji pesmu izmešta iz koncertne dvorane u pozorišnu logiku, gde reči dobijaju glumčevo telo i pauzu.

Taj spoj muzike i glume nije nov u britanskoj kulturi, ali retko je tako direktno izveden. Grejam, koji je gledaocima poznat po ulogama u kojima tišina govori više od replike, idealan je izbor za pesmu koja se oslanja na atmosferu, a ne na refren koji viče. Kasabian su time pokazali da album „Act III” neće biti samo zbirka numera, nego pokušaj da se zvuk i slika vežu u nešto celovitije.

Ostaje pitanje koliko će se ostatak albuma držati ovog novog tona, ili je „Superpowers” izuzetak koji samo nagoveštava širinu. Do 4. septembra imamo dovoljno vremena da preslušamo singl onoliko puta koliko je potrebno da odlučimo da li nam se zaokret sviđa. A vama, da li bend koji menja pravac posle dvadeset godina zaslužuje poverenje ili oprez?