Tidal ukida zaradu za potpuno veštačku muziku i AI oznaku

Postoji posebna vrsta tišine u plejlisti koju je sastavio algoritam: numere se nižu besprekorno, bez ijednog pogrešnog tona, a iza njih ne stoji nijedna ruka, nijedan dah, nijedna noć provedena u studiju. Upravo tu glatku, prazno savršenu tišinu Tidal je ove nedelje pokušao da naruši, i to ne estetskim manifestom nego onim jezikom koji industrija jedino sluša do kraja, jezikom novca.

Striming servis je 29. juna saopštio da numere u potpunosti generisane veštačkom inteligencijom od 15. jula više neće moći da zarađuju tantijeme. Takve pesme dobiće vidljivu oznaku „AI”, neće smeti da se prodaju direktno fanovima, a posebni automatski alati uklanjaće one koje imitiraju postojeće izvođače ili namerno obmanjuju slušaoce. Politika je, kažu iz kompanije, zamišljena kao živi dokument koji će se menjati onako kako se menjaju i tehnologija i načini da se ona zaobiđe.

Vredi primetiti šta ovde nije zabranjeno. Tidal ne progoni muzičara koji je uz pomoć modela doterao aranžman ili izgenerisao prateći vokal. Meta je usko i precizno povučena oko numera koje nema ko da potpiše, oko sadržaja čiji jedini autor je upit unet u program. Distinkcija je suptilna ali presudna, jer pravi razliku između alata u rukama autora i fabrike bez autora.

Da li je oznaka dovoljna da zaštiti živog stvaraoca?

Tu počinje ono zanimljivo. Demonetizacija je merljiva i jasna, ali oznaka „AI” računa na nešto daleko manje pouzdano, na pažnju slušaoca. Pitanje je da li će prosečan korisnik, zatečen plejlistom za trčanje ili spavanje, uopšte primetiti sitni beleg pored naslova, ili će ga muzika otpevana glasom koji ne postoji odvesti dalje bez i jednog trenutka sumnje. Etiketa je gest poštenja prema publici, ali poštenje funkcioniše samo ako neko gleda.

Drugi, mnogo tvrđi deo politike je onaj o imitaciji. Uklanjanje numera koje kradu tuđi glas ili identitet nije pitanje ukusa nego zaštite, i tu Tidal staje na stranu izvođača od krvi i mesa čiji se timbar odjednom pojavljuje na pesmama koje nikada nisu snimili. Ako automatski alati budu radili pošteno, ovo je prvi put da jedna platforma pokušava da meri koliko mašinski generisanog zvuka zaista nestane kada se ukloni finansijski podsticaj.

Šta Tidalov potez znači za ostatak industrije

Tidal nije prvi koji se hvata ukoštac sa ovim. Spotifaj je još lane prepravio pravila o obeležavanju, Apple Music je najavio sopstveni sistem oznaka, dok je Deezer otišao najdalje izbacujući veštačke numere iz uredničkih plejlista. Ono što Tidal donosi nije revolucija nego konkretizacija: prelazak sa upozorenja na novčanik. Kada se nekoliko servisa istovremeno složi da potpuno veštačka numera ne zaslužuje tantijemu, sama ekonomija žanra počinje da se menja, a sa njom i računica onih koji su mašinsku muziku videli kao lak način da se napuni katalog.

Ostaje, naravno, pitanje sprovođenja. Detekcija je trka u kojoj generatori uvek imaju prednost prvog poteza, a definicija „potpuno veštačke” numere biće sve mutnija kako se alati budu uvlačili u svaku fazu produkcije. Ali sam smer je jasan, i prvi put deluje da industrija ne pita da li mašinska muzika postoji, nego koliko joj je mesta spremna da ustupi.

A vas, kada sledeći put naiđete na pesmu sa oznakom „AI”, da li ćete je preslušati do kraja ili odmah preći na sledeću?