Rolling Stonesi objavili „Foreign Tongues“: Makartni, Bruno Mars i Vots

Postoji trenutak na svakoj ploči Rolling Stonesa, obično negde oko druge trećine, kada čujete udarac činele koji nije morao da bude tu, a ipak sedi savršeno na mestu. Na „Foreign Tongues“ taj trenutak nosi potpis čoveka koga više nema. Bubanj Čarlija Votsa, snimljen u jednoj od njegovih poslednjih sesija pre smrti 2021, ušao je u novu pesmu benda kao najtiši, a zapravo najglasniji gost na albumu. To nije marketinški trik oko kojeg se gradi kampanja, to je dramaturški luk cele ploče, jer sve ostalo na njoj kao da postoji da bi vodilo ka tom taktu.

„Foreign Tongues“, objavljen 10. jula, dvadeset peti je studijski album benda i prvi sa novim, originalnim materijalom posle „Hackney Diamonds“ iz 2023. Producirao ga je Endru Vot, čovek koji je poslednjih godina postao neka vrsta konzervatora klasičnog rok zvuka, i sniman je mesec dana u Londonu. Vremenski razmak od svega tri godine, po standardima benda koji je ranije umeo da ćuti i po deceniju, deluje gotovo grozničavo.

Ko sve peva na ovoj ploči?

Lista gostiju čita se kao spisak zvanica sa venčanja koje se pamti. Pol Makartni, koji je već svirao bas na „Hackney Diamonds“, ponovo je tu. Stiv Vinvud donosi orgulje i onu specifičnu toplinu šezdesetih. Bruno Mars ubacuje glas koji je generacijski udaljen od Mika Džegera, ali začudo ne strši. Robert Smit iz The Cure i Čed Smit iz Red Hot Chili Peppersa zaokružuju društvo koje pokriva raspon od bluza do stadionskog panka.

Opasnost svakog ovakvog projekta je da se pretvori u galeriju poznatih lica, u album koji se sluša kao kviz prepoznavanja glasova. Rolling Stonesi su, na sreću, dovoljno stari i dovoljno tvrdoglavi da goste podrede pesmama, a ne obrnuto. Vinvudove orgulje ne traže aplauz, one samo drže pesmu. To je razlika između saradnje i marketinga, i „Foreign Tongues“ se, barem u najboljim trenucima, drži prve.

Zašto album baš sada?

Teaser kampanja pod imenom „The Cockroaches“, pseudonimom pod kojim je bend nekada nastupao inkognito, otkrila je da Džeger i Ričards i dalje razumeju vrednost igre pre nego što karte legnu na sto. Vodeći singl „In the Stars“ pojavio se 5. maja i najavio ploču koja ne pokušava da bude poslednja reč, nego samo još jedna rečenica u rečenici koja traje šest decenija.

Ono što „Foreign Tongues“ izdvaja nije zvezdana postava, nego činjenica da bend u poznim godinama i dalje snima kao da ima šta da izgubi. Vots je tu kao podsetnik da vreme nije apstrakcija, da svaka sesija može biti poslednja, i da se rok, taj navodno besmrtni žanr, ipak sastoji od ljudi koji stare i odlaze. Ploča to zna, i zato ne zvuči kao oproštaj, nego kao nastavak uprkos svemu.

Da li vam je draži bend koji ćuti i čeka savršen trenutak, ili onaj koji snima dok još može, znajući da savršenog trenutka nema?