Otišao Vlatko Gilić, arhitekta koji je crtao kadrom

Ime Vlatka Gilića upisano je 1980. na spisak američke mreže NBC od 50 najznačajnijih reditelja u istoriji svetskog filma, između Hičkoka, Čaplina, Velsa, Bergmana, Felinija, Kurosave, Kjubrika i Tarkovskog. U tom trenutku iza sebe je imao tačno jedan dugometražni igrani film. Sve ostalo bila je kratka forma, snimana u produkciji Dunav filma između 1966. i 1973. godine.

Vlatko Gilić preminuo je u Beogradu, u 92. godini. Vest su kasno sinoć na Fejsbuku potvrdili reditelji Sead Šabotić i Nikola Vukčević, a prenela ju je crnogorska Pobjeda.

Arhitekta koji režiju nikada nije studirao

Rođen je 1. januara 1935. u Podgorici, a diplomirao je na Arhitektonskom fakultetu u Beogradu. Filmsku školu nije prošao ni jednog dana. U film je ušao sredinom šezdesetih, kroz dokumentarac i kratku igranu formu, i tu je ostao dovoljno dugo da napravi opus po kome ga i danas pominju u istim rečenicama sa mnogo poznatijim imenima.

Prvi kratki film, „Mala svetlost“, režirao je 1966. zajedno sa Predragom Golubovićem. Za njim su došli „Povratak na rodno drvo“, „Homo sapiens“, „In continuo“, „Ljubav“ i „Moć“. Naslovi su kratki, gotovo pojmovni, i to nije slučajnost. Gilić je pre svega radio sa slikom, a tek onda sa pričom, i arhitektonski način razmišljanja o masi, praznini i preseku vidi se u njegovim kadrovima jasnije nego bilo koja škola koju nije završio.

Zašto je NBC uvrstio Vlatka Gilića među 50 najvećih?

Odgovor stoji u kratkim filmovima, ne u dugometražnim. „In continuo“ doneo mu je Srebrnog medveda na Berlinalu 1971. godine. U Oberhauzenu, koji je tada bio najvažnija svetska adresa za kratki film, dva puta je odneo Gran pri. Glavne nagrade nosio je i sa festivala u Lajpcigu, Belvjuu i Melburnu, a imao je i nominaciju za Zlatni globus.

NBC-jev popis iz 1980. bio je jedini takav spisak na kome se našao autor iz jugoistočne Evrope, i taj autor je bio Gilić. Njegovi filmovi čuvaju se u zbirci njujorškog MoMA, a Harvardov filmski arhiv okupio je 2024. njegovu retrospektivu.

Dva dugometražna filma, oba u Kanu

Igranih dugometražnih filmova ima samo dva. „Kičma“ je iz 1975. i našla se u konkurenciji za Zlatnu palmu u Kanu, a „Dani od snova“ iz 1980. prikazani su u kanskoj sekciji Izvestan pogled.

Tu je i mesto na kome se domaća filmska istorija najčešće saplete o Gilića. Reditelji se kod nas mere brojem dugometražnih naslova, pa je autor sa dva igrana filma po toj računici marginalan, ma šta pisalo na spisku iz Njujorka. Zato je Gilić decenijama bio ime koje se češće navodi nego što se gleda, a njegov najjači materijal, dvadesetak minuta po komadu, ostao je van repertoara koji dopire do šire publike.

Katedra u Novom Sadu i generacije koje je predavao

Drugi deo njegove biografije nije snimljen nego predavan. Gilić je bio jedan od osnivača Katedre za režiju na Akademiji umetnosti u Novom Sadu i njen redovni profesor, a 2011. je izabran za profesora emeritusa. Predavao je i na Likovnoj akademiji na Cetinju.

Kroz te učionice prošlo je više generacija ljudi koji danas rade film u Srbiji i Crnoj Gori. Utoliko je logično što vest o njegovoj smrti nije stigla saopštenjem neke institucije, nego objavom dvojice reditelja na društvenoj mreži. Sead Šabotić i Nikola Vukčević su je napisali kao ljudi koji su ga poznavali, a ne kao neko ko obavlja dužnost.