Na čijoj strani: Cvetković kao Furtvengler na Brijunima
Na tvrđavi Minor na Malom Brijunu odigrana je premijera Harvudove drame Na čijoj strani u režiji Lenke Udovički, sa Svetozarom Cvetkovićem kao dirigentom pred savezničkom komisijom.
Predstava Na čijoj strani počinje odsustvom glavnog junaka. Dirigent po kome ceo slučaj nosi ime ulazi kasno, a Svetozar Cvetković, koji ga igra, tu odgodu smatra osnovnom konstrukcijom Harvudovog teksta.
„Ovaj komad pisan je tako da je sve u iščekivanju prve pojave Furtwänglera”, rekao je Cvetković u intervjuu dve nedelje pre premijere.
Premijera je odigrana u petak, 31. jula 2026, na tvrđavi Minor na Malom Brijunu, na sceni kazališta Ulysses. Pretpremijerne izvedbe održane su 29. i 30. jula, pred publikom koja je predstavu videla pre zvaničnog datuma. Reč je o središnjem naslovu 26. sezone Ulyssesa i o koprodukciji sa Sarajevskim ratnim teatrom SARTR i produkcijskom kućom Realstage.
Šta se zapravo sudi na sceni
Radnja je smeštena u Berlin 1946. godine, u postupak denacifikacije pred savezničkom komisijom. Cvetković igra Vilhelma Furtvenglera, dirigenta Berlinske filharmonije koji je ostao u Nemačkoj i nastavio da radi dok je režim trajao. Ozren Grabarić igra američkog majora Stivena Arnolda, čoveka čiji je posao da utvrdi da li je ostanak bio saučesništvo.
Istorijski Furtvengler je pred tom komisijom oslobođen optužbi. Harvud tu presudu ne čuva za kraj kao poentu, nego je pretvara u polazište: ako je pravno pitanje zatvoreno, ostaje ono drugo, koje nijedna komisija ne ume da presudi. U podeli su još Matea Mavrak, Džana Džanić, Alban Ukaj, Davor Sabo i violončelistkinja Belma Alić.
Scenografiju potpisuje Lejla Hodžić, kostim Bjanka Adžić Ursulov, muziku Najdžel Ozborn, svetlo Andi Krakić, video Adla Isanović, a koreografiju Staša Zurovac. Tekst je s engleskog preveo Đorđe Krivokapić, dramaturgiju potpisuje Emina Kovačević-Podgorčević.
Ko je Ronald Harvud
Ronald Harvud je pisac koji se ceo vek vraćao istoj temi, umetniku koji radi u državi kakva mu je zapala. Njegov Garderober je priča o glumcu i njegovom slugi u ratnom Londonu, a scenario za Pijanistu doneo mu je Oskara. Furtvengler je najtvrđi slučaj koji je uzeo, jer nije reč o čoveku koji je pristao, nego o čoveku koji je ostao i tvrdio da to nije isto.
Zašto se ovaj tekst vraća baš sada
Ovo nije prvi susret Lenke Udovički sa Harvudovim komadom. Isti tekst postavila je u Ateljeu 212, gde je premijera odigrana 14. februara 1998, sa Ljubom Tadićem i Petrom Božovićem u glavnim ulogama. Ta predstava je posle Beograda gostovala u Novom Sadu, Podgorici, Nikšiću, Baru, Beču, Skoplju, Pančevu i Novoj Gorici, dakle po gradovima koji su tada bili sa raznih strana istog nedavnog rata.
Dvadeset osam godina kasnije redateljka isti tekst postavlja kao koprodukciju hrvatskog i bosanskohercegovačkog teatra, sa srpskim glumcem u ulozi čoveka koji objašnjava zašto nije otišao. Rediteljska poetika je ostala prepoznatljiva, ali se promenio adresat. Godine 1998. pitanje o umetniku i režimu čitalo se kao pitanje o Beogradu tog trenutka, a 2026. se čita kao pitanje o tome ko se čijim mrtvima bavi.
Cvetković o tome ne govori zaobilazno. Odnose u regionu ocenio je kratko, rekavši da mu je to „potpuno neadekvatno i neprihvatljivo”, a onda dodao i ovo:
„Bojim se da sam u životnoj dobi gdje sam shvatio da se mnoge stvari neće promijeniti.”
Iz usta glumca koji upravo igra čoveka što se pred komisijom brani rečenicom da je muzika bila iznad politike, ta izjava zvuči kao komentar na sopstvenu ulogu.
Kada se još igra
Sledeće izvedbe zakazane su za 2, 3. i 4. avgust na istom mestu, na tvrđavi Minor. Kamena scena pod otvorenim nebom radi u korist komada koji se skoro ceo sastoji od ispitivanja, jer prostor ne nudi ništa u šta bi se glumac sakrio.
Na čijoj strani nije predstava koja gledaocu daje odgovor na izlasku. Njen ulog je u tome da pitanje ostane neprijatno i posle poklona, a to je ambicija koju kazališne kuće retko preuzimaju usred letnje sezone.
