Ruševina kao scena: Reflektor teatar useljava Srbolek

Na zgradi u Sarajevskoj 82 fali dosta prozora, pa se kroz prazne okvire čuje sve što se dešava u ulici, saobraćaj i sirene. Unutra su goli zidovi, prašina i tek poneki trag nekadašnje farmaceutske kuće Srbolek, koja je otišla u stečaj. U toj prostoriji, u kojoj se trenutno ne bi izveo ni jedan čin, Reflektor teatar u oktobru otvara svoju prvu stalnu scenu.

Prostor se zove Reflektor spejs i biće prva adresa koju ovo pozorište ima otkako postoji. Radovi na adaptaciji predviđeni su za dva do tri meseca, što znači da se rok i otvaranje dodiruju tesnije nego što bi ijedna produkcija poželela.

Minja Bogavac, rediteljka i direktorka Reflektor teatra, radi u polju u kojem se estetska odluka teško odvaja od političke, i to nikada nije krila.

„Mi se bavimo političkim pozorištem i važna krakteristika našeg izraza vezana je za znak jednakosti između umetnosti i aktivizma“, kaže Bogavac.

Trinaest godina po tuđim scenama

Reflektor je trinaest godina radio kao podstanar. Predstave su igrane u Bitef teatru, Centru za kulturnu dekontaminaciju, na Dorćol Placu i u Kulturnom centru Magacin, dakle svuda gde je neko na neko vreme ustupio scenu. Iza trupe je 20 premijera i oko 600 odigranih predstava.

Ta druga cifra vredi da se rasporedi po godinama: oko četrdeset pet izvođenja godišnje, uz otprilike jednu i po premijeru, i to bez tehnike, bez skladišta i bez sale koja bi čekala probu. Reč je o ritmu koji institucije sa stalnim ansamblom retko drže, a koji je ovde postignut logistikom selidbe.

Bogavac gubitak scena povezuje sa opredeljenjem trupe tokom društveno-političkih previranja poslednjih godina, kada je Reflektor igrao na fakultetima i protestima i stao uz mlade. Podrška je, kako navodi, imala cenu, a cena je bila novo beskućništvo, ovoga puta u trenutku kada je saradnja sa ustanovama kulture postala neizvodljiva.

Zašto pozorište useljava fabriku lekova?

Zato što je zgrada jeftina, prazna i dovoljno velika, ali i zato što nosi priču koju je teško izmisliti. Istorija Srboleka se poklapa sa istorijom domaće privatizacije, a ruiniranost zdanja u koje se useljava trupa bez dinara javne podrške ima tačnost koju scenograf ne bi smeo da potpiše, jer bi delovala kao previše doslovna metafora. Bogavac u zgradi vidi i temu za buduću predstavu, što je verovatno jedini način da se ta doslovnost pretvori u materijal umesto u sentiment.

Zgrada se ubrzano naseljava i drugim korisnicima, pa se u planovima pominje i mogućnost da celo zdanje postane postindustrijski prostor za okupljanje. Za sada je reč o nameri, ne o potpisanom aranžmanu.

Jovan Zdravković iz Reflektor teatra objašnjava šta se konkretno dobija useljenjem:

„Ova zgrada definitivno ima poseban značaj za nas jer je ovo zgrada u kojoj ćemo po prvi put imati svoju scenu, svoje kancelarije, bekstejdževe, mesto gde ćemo moći da se spremimo za predstavu i posle predstave da se družimo sa ljudima.“

Iz te rečenice se vidi koliko je nizak prag onoga što nedostaje. Ne traži se velika kuća, nego garderoba i kancelarija.

Nijedan dinar u trinaest godina

Bogavac navodi da pozorište za trinaest godina rada nije dobilo nijedan dinar iz republičkog ni iz gradskog budžeta za kulturu. To nije podatak o jednom odbijenom projektu nego o odnosu koji traje duže od većine mandata u ministarstvu.

„Ukoliko uopšte postoje, ovi konkursi uglavnom služe za podršku jednom privatnom festivalu ili fiktivnim organizacijama koje često nemaju čak ni sajt“, kaže Bogavac o državnim i gradskim konkursima, dodajući da su trenutno u opticaju uglavnom oni vezani za EXPO.

Njena procena stanja u kulturi nije defanzivna, što je i najzanimljiviji deo ovog slučaja:

„Kultura nije nemoćna, niti glupa, niti je istina da ćemo pristati da nas zgraze, bez otpora i bez protiv-poteza.“

Stolica sa imenom, i šta ona obavezuje

Novac za adaptaciju prikuplja se kampanjom „Gradimo pozorište zajedno“. Model je jednostavan: kupuje se stolica u budućoj sali, a na njoj zauvek ostaje ime donatora. Pored novca, prikupljaju se i nameštaj, prozori i građevinski materijal, a najavljene su i volonterske mobe, radne akcije za poslove koji ne traže zanat.

Tu se, međutim, menja nešto što se u vestima o kampanjama obično ne pomene. Dok je pozorište bilo podstanar, njegova publika je plaćala kartu i time završavala svoj deo posla. Kada publika kupi stolicu, ona postaje suosnivač prostora, a to je odnos koji traje i posle premijere. Stalna adresa donosi i stalne troškove, struju, grejanje i održavanje, a njih dosad nije bilo jer nije bilo ni adrese. Reflektor je time zamenio jednu vrstu nesigurnosti drugom: umesto pitanja gde se igra sledeća predstava, dobija se pitanje čime se plaća sala u mesecu kada se ne igra.

Kampanja je, po rečima Bogavac, počela bolje nego što su očekivali, a među prvim vlasnicima stolica su i imena iz umetničke scene.

Šta se otvara u oktobru

Otvara se prostor koji je u ovom trenutku građevina, a ne pozorište, i koji do jeseni mora da postane sala. Ako rok padne, pašće javno, pred ljudima koji su svoj deo uložili unapred i čija imena stoje na stolicama.

„Stvari su trenutno toliko loše, da više nisu održive. Bolje vreme sigurno dolazi i neophodno je da sačuvamo razum, da bismo ga dočekali“, poručuje Bogavac.

Reflektor spejs neće rešiti prostorni problem nezavisne scene u Beogradu, jer jedna sala u Sarajevskoj to ne može. Ali otvaranje adrese usred perioda u kojem se kulturne institucije prazne menja tabelu: dosad se merilo koliko je scena izgubljeno, a od oktobra postoji i broj na drugoj strani. Vredelo bi pratiti šta će se na toj sceni igrati, jer prostor izgrađen novcem publike vrlo brzo pokaže kome zapravo odgovara.