Jelena Lengold ipak osvojila nagradu Voja Čolanović

Kad je pre nedelju dana objavljeno da se Dirakova jednačina Jelene Lengold našla u najužem krugu za nagradu Voja Čolanović, delovalo je da je žiriju ostalo samo da potvrdi ono što je struka već naslutila. Sada je odluka zvanična: Srpsko književno društvo saopštilo je da je upravo ta zbirka priča, u izdanju Arhipelaga, izabrana za najbolju knjigu priča objavljenu 2025. godine.

Priznanje Voja Čolanović Srpsko književno društvo ustanovilo je 2024. godine, s namerom da vrati vidljivost žanru koji retko dobija sopstvenu nagradu, pripoveci i kratkoj priči. Prva laureatkinja bila je Marijana Čanak, za knjigu Put od crvene cigle, a lane je priznanje pripalo Veselinu Markoviću za zbirku Crna jedra. Lengoldova je tako treća dobitnica otkako nagrada postoji.

Nagrada nosi ime pisca čije su prozno stvaralaštvo krasili otmenost duha, jezičko majstorstvo i pripovedačka pronicljivost, kako ga opisuje samo društvo koje dodeljuje priznanje, i namenjena je isključivo knjigama priča i pripovedaka, žanru koji kod nas retko dobija zaseban prostor van šireg konkursa za roman. Za razliku od nagrade NIN, koja već decenijama prati roman, kratka proza je do osnivanja priznanja Voja Čolanović ostajala bez sopstvenog velikog priznanja, iako Srbija ima dugu tradiciju pripovedača.

Do odluke se stiglo u dva koraka. Na konkurs je prijavljeno 45 knjiga, žiri u sastavu Ljubica Arsić kao predsednica, Srđan Vučinić i Srđan Tešin, prvo je sužavao krug na osam naslova, a 20. avgusta je objavljen uži izbor od tri knjige. Šest dana kasnije stigla je i konačna odluka. Pored Dirakove jednačine, u najužem izboru su bila i dela dvojice pisaca po imenu Dejan, Homunkulus Dejana Aleksića (Imam ideju, Kraljevo) i Kuke i verige Dejana Mihailovića (Laguna).

Obrazlažući izbor, žiri je zbirku Jelene Lengold opisao kao spoj književne zrelosti, razvijenog i negovanog stila, duboke emocionalne istinitosti i izuzetnog pripovedačkog osećanja za detalje. Dodali su i zbog čega je taj spoj po njihovoj oceni ubedljiv.

Priče Lengold na sugestivan i prepoznatljiv način, bez sentimentalnosti i patetike, slikaju starenje, nespokojstvo misli o konačnosti života i ljubavi, bračne pukotine, samoću ali i potrebu za bliskošću.

Odluka je, kako su naveli, doneta jednoglasno.

Za Jelenu Lengold ovo nije prvo priznanje koje Dirakova jednačina donosi. Zbirka se ranije našla i u najužem izboru za nagradu Zlatni suncokret, a za pripovetku Čokolada iz iste knjige autorka je već ranije dobila nagradu Grigorije Božović. Dve nagrade i jedan uži izbor za manje od godinu dana od objavljivanja nisu mala stvar za zbirku priča, žanr koji kod nas retko dospeva do širih čitalačkih razgovora van kruga onih koji priče čitaju iz profesionalnih razloga.

Ono što žiri navodi kao vrlinu zbirke, starenje, nespokojstvo pred konačnošću, bračne pukotine i potreba za bliskošću i pored nje, čita se i kao poetika kojoj se Lengoldova vraća od knjige do knjige, samo je ovog puta, sudeći po obrazloženju, dovedena do forme koja je ubedila i strogo žiri sastavljeno od kolega iz struke. Kad se autorka vraća istim temama drugačijim jezikom i ne ponavlja se, to je znak da je pripovedanje, ne tema, ono što nosi knjigu, a upravo je pripovedačko umeće ono što je žiri izdvojio u obrazloženju. Za čitaoca to znači samo jedno, da posle dve nagrade i jednog užeg izbora za istu knjigu, Dirakovu jednačinu vredi potražiti pre nego što se o njoj čuje još koji put.