Brskovski groš prvi put: Marojeviću za roman o sestri

Nagradu je uručio čovek koji je istu večer i sam dobio priznanje, i to ne kao pisac nego kao rok muzičar. Dado Topić je u Mojkovcu, na zatvaranju šestog međunarodnog književnog festivala „Slova slovenska“, predao plaketu i kovertu Igoru Marojeviću, pa se zatim vratio svojoj knjizi pesama „Za koji život treba da se rodim“, zbirci od šezdeset pesama za šezdeset godina karijere. Takvi ukrštaji su, izgleda, deo poetike ove manifestacije.

Nagrada se zove „Brskovski groš“ i ove godine je dodeljena prvi put otkako postoji. Ustanovljena je za najbolje delo objavljeno između dva festivalska izdanja, sastoji se od plakete i novčanog iznosa od 1.000 evra, a odluku donosi tročlani žiri. Njime je predsedavao pisac Mirko Rakočević, umetnički direktor festivala, a članovi su bili doc. dr Olga Vojičić Komatina i dr Radoje Femić. Birali su, kako je saopšteno, između većeg broja srpskih romana i zbirki poezije, i odluka je bila jednoglasna.

Marojević je pisac koji nagrade prima već dve decenije, pa se ova uklapa u prilično dugačak niz: „Zlatni suncokret“, odnosno Vitalova nagrada, zatim „Meša Selimović“, „Despot Stefan Lazarević“, „Tronoški rodoslov“, Solarisov roman godine i „Zlatni beočug“. Uklapa se i u nešto novije, brže ubrzanje: „Majko, pusti me da idem“ je njegov drugi roman za nepunih godinu dana, jer je prošlog oktobra objavljen „Etno“, prva knjiga posle petogodišnje pauze i posle hvaljenih „Ostataka sveta“.

Odakle dolazi građa nagrađenog romana

Roman počinje na samom početku dvadeset prvog veka, glasom pripovedačice koja je nastavnica srpskog jezika i književnosti i koja pokušava da sastavi razbijene delove priče o svojoj ćerki Itani. Itana krajem osamdesetih ulazi u vezu sa kriminogenim partnerom, kasnije pokušava da ga ostavi, on zbog toga pokušava da je ubije. Preživljava, ali narednih jedanaest godina zbog posledica ranjavanja provodi u invalidskim kolicima. Izdavači su beogradski „Štampar Makarije“ i podgoričko „Obodsko slovo“.

Predložak je porodični. Marojević je u Mojkovcu objasnio da je reč o životnoj priči njegove sestre i da je osnovu zapisao još 2004. godine, ubrzo po raspletu te drame, pa se rukopisu vratio tek posle majčine smrti 2024. Dvadeset godina razmaka nije književna koketerija sa temom, nego je, sudeći po samoj konstrukciji romana, uslov za nju: tek kada je majka umrla, njen glas je mogao da postane pripovedački glas o ćerki. Roman je time manje hronika nasilja, a više pokušaj da se rekonstruiše šta je od te devojke ostalo u sećanju osobe koja je nije spasla.

Zašto je piscu bilo važno da knjiga izađe i u Crnoj Gori

Zato što se radnja najvećim delom tamo i odvija, i zato što je promotivni put išao Podgorica, Nikšić, Mojkovac, sa Budvom koja tek sledi. Marojević je posle uručenja govorio o tome šta znači biti prvi u nizu koji još ne postoji.

„Jedna je stvar kad pisac dobije nagradu od neke tekuće produkcije, time se naslanja na niz nekih laureata, a sasvim je drugačije kada je prvi dobitnik neke nagrade, kao što je slučaj sa mojom neznatnošću u vezi sa nagradom „Brskovski groš“, koja mi je dodijeljena na VI Međunarodnom književnom festivalu „Slova slovenska“. U tom smislu ostaje mi da se nadam da knjiga „Majko, pusti me da idem“ nudi dovoljno visoke parametre koji bi mogli da usmjere estetske i poetičke standarde za naredne dobitnike. Tako da mi je izuzetna čast što sam prvi dobitnik i jako mi je bitna promocija ovog romana u Crnoj Gori, zato što se govori o jednoj tragičnoj porodičnoj priči koja se odvijala većinom u Crnoj Gori. Nije čudo što sam prvu promociju imao u Podgorici, zatim u Nikšiću i evo sada u Mojkovcu. Biće i u Budvi. U tom smislu mi je vrlo značajno što sam dobio prvu nagradu u svojoj karijeri koja dolazi iz Crne Gore“, kazao je Marojević.

Prvi laureat, hteo to ili ne, postavlja meru. To je i najveći ulog ove nagrade: mlade nagrade se ne prepoznaju po iznosu nego po tome koga izaberu dok ih još niko ne prati.

Šta je još bilo na festivalu

Festival je trajao 7. i 8. avgusta, a organizovali su ga NVO „Slova slovenska“ i RTV Mojkovac. Programski je bio širi od jedne dodele:

• književno veče slovačkog pesnika Milana Rihtera, čije je pesme na srpskom priredio Radomir Uljarević, a interpretirao Radoje Mijušković
• gostovanje makedonskog pesnika Slavea Đorđa Dimoskog
• predstavljanje knjige Dada Topića i nagrada za životno delo, koju je dobila i pevačica Sheyla Bonnick iz projekta Sounds of Boney M
• nastup Radenka Stojanovića, poznatijeg kao Vudo Popaj, i završni koncert etno grupe „Zora“ iz Bara

Topić je, primajući priznanje, rekao da se nada da će budući dobitnici biti na usluzi kulturi i umetnosti i da će ovi krajevi tradicionalno čuvati kulturu naroda Crne Gore i celog regiona. Zvuči kao festivalska formula, ali u Mojkovcu, gradu koji nema književnu infrastrukturu velikih centara, takva rečenica ima merljivo pokriće: amfiteatarska scena u „Pjesnikovoj dolini“ napravljena je namenski za festival.

Ostaje pitanje koje se ne rešava jednom dodelom. Nagrada za savremenu književnost koja se dodeljuje u Mojkovcu, sa hiljadu evra i bez tradicije iza sebe, ima tačno onoliko težine koliko joj daju izbori žirija u naredne tri ili četiri godine. Za sada je žiri posegao za knjigom koja ne živi od svoje teme nego od načina na koji je ispričana.