Umro Dušan Vesić, hroničar jugoslovenskog rokenrola

Vest da je Dušan Vesić preminuo posle duge i teške bolesti, u 66. godini, prva je objavila njegova dugogodišnja saradnica i prijateljica Sandra Rančić, u ponedeljak, 7. septembra, na sopstvenim društvenim mrežama. Uz kratku poruku navela je stih pesme Bijelog dugmeta „Sanjao sam noćas da te nemam“, i dodala: „Putuj mirno. Nedostajaćeš mi više od roditelja. Sve što danas jesam, naučila sam od tebe.“

Istog dana javili su se i drugi koji su ga poznavali iz struke. Pisac i pesnik Đorđe Matić oprostio se od Vesića rečima da je „imao tek dati još velikih knjiga“, a njegovu biografiju grupe Bijelo dugme opisao je bez ustezanja:

„Autor apsolutno najbolje rokenrol biografije kod nas napisane, bez konkurencije. Fizički istrošen, okolnostima bijen, šamaran životom, da. Ali autorski potpuno svež i nepotrošen.“

Bend Bajaga i instruktori oprostio se od „velikog muzičkog novinara i kritičara, reditelja, književnika i analitičara“, kako su ga nazvali u sopstvenoj objavi.

O mestu gde je Vesić preminuo izvori se razilaze. Sandra Rančić mesto u svojoj objavi nije navela, dok je rok publicista Bogomir Mijatović napisao da je njegov drug „juče u Novom Sadu među zvezde otišao“, nazivajući ga „autorom brojnih tekstova i nekoliko odličnih knjiga o rok muzici“. Beograd se u dosadašnjim objavama pominje samo kao mesto njegovog rođenja i kao grad u kome je, naizmenično sa Pulom, živeo.

Dušan Vesić je rođen 27. oktobra 1959. godine u Beogradu, kako beleži portal Headliner, na dan Svete Petke. Karijeru je počeo osamdesetih: od 1980. do 1990. pisao je o rok kulturi za niz jugoslovenskih novina i časopisa, a kao urednik za domaću scenu potpisivao je časopise Rok i Pop rok. Od 1992. do 1995. bio je direktor i menadžer festivala Beogradski šlager, a posle 1996. bavio se video produkcijom.

Najšire je upamćen kao autor serijala Rockovnik, dokumentarnog televizijskog ciklusa od 40 epizoda u kome je jugoslovensku rok scenu slagao u jednu kontinuiranu priču, umesto u niz izolovanih anegdota o pojedinačnim bendovima. Isti princip, arhiviranje umesto puke nostalgije, ponovio je u seriji i filmu EKV, Kao da je bilo nekad, a scenario je napisao i za dokumentarac o Bajagi i Instruktorima, Muzika na struju, iz 2009. godine.

Knjige koje je posle toga objavio nose isti metod, samo prebačen u drugi medij. Bijelo dugme, Šta bi dao da si na mom mjestu iz 2014. je biografija benda čiji je uticaj toliko puta ispričan da deluje nemoguće reći nešto novo, a Matićeva ocena, da je reč o najboljoj domaćoj rokenrol biografiji, bez konkurencije, nije preterivanje kolege iz struke nego priznanje da je Vesić uspeo baš tamo gde su drugi pisali samo diskografiju i anegdote. Magi, Kao da je bila nekad iz 2018. vratila je u fokus Margitu Stefanović, čiji je doprinos Ekatarini Velikoj u pisanju o toj grupi sistematski ostajao u senci Milana Mladenovića. Bunt dece socijalizma iz 2020. pomerio je isti metod arhiviranja unazad, na novi talas, generaciju koja je i Bijelom dugmetu i EKV-u prethodila.

Ono što Vesića razlikuje od većine rok publicista njegove generacije jeste to da nije ostao ni na jednom mediju ni na jednoj generaciji benda. Krenuo je od novinske kolumne, prešao na televiziju, pa na knjigu, i u svakom od ta tri oblika pratio je drugu deceniju jugoslovenskog roka, od pank scene osamdesetih do benda koji je isti taj pank sažvakao za estradu devedesetih. Rezultat nije jedno remek delo nego arhiva, sastavljena iz tri različita zanata, i to je, u sredini gde se rok istorija najčešće prepričava u polemikama po društvenim mrežama, redak posao.