Dušan Vesić: komemoracija u subotu, sahrana u ponedeljak
Novinar i hroničar rok kulture, autor serijala Rockovnik, biće ispraćen u Beogradu: komemoracija u subotu u klubu SOKOJ-a, sahrana u ponedeljak na Topčiderskom groblju.
„Oduvek sam slušao svu muziku, i domaću i stranu. Nikada u životu nisam bio žanrovski ostrašćen i mislim da mi je to najveći kvalitet u životu.” Tako je o sebi govorio Dušan Vesić, čovek koji je gotovo pola veka proveo slušajući, beležeći i tumačeći jugoslovensku i srpsku rok scenu, i koji je od te svejednosti prema žanru napravio čitav profesionalni put: od uredničke stolice u listovima Rock i Pop Rock, preko knjiga o Bijelom dugmetu i Ekatarini Velikoj, do serijala Rockovnik, koji je u kulturnom sećanju ostao kao najpotpuniji televizijski zapis o domaćem roku.
Sada se zna i kada će javnost moći da mu se pokloni. Komemoracija Dušanu Vesiću, rok novinaru, piscu i autoru Rockovnika, zakazana je za subotu, 12. septembar, u 18 časova, u klubu SOKOJ-a, u Mišarskoj ulici broj 12 do 14 u Beogradu. Sahrana je dva dana kasnije, u ponedeljak, 14. septembar, na Topčiderskom groblju, gde opelo počinje u 12.30, a ispraćaj u 13 časova. Termine su prve objavile Telegraf, u 9.50, i Blic, oba 11. septembra, skoro nedelju dana pošto je stigla vest da je Vesić preminuo posle duge borbe sa teškom bolešću.
Oko samog dana smrti izvori se ne slažu. Nova.rs navodi da je Vesić preminuo 6. septembra, portal Mondo šesti dan pomera na osmi, dok je Laguna, izdavačka kuća kod koje je objavio sve tri svoje knjige, vest saopštila 7. septembra, rečima:
Rok novinar i publicista Dušan Vesić preminuo je u 67. godini, nakon duge borbe sa teškom bolešću.
Umro je u Novom Sadu, a rođen je u Beogradu, na Svetu Petku, 27. oktobra 1959. godine.
Ko je bio Dušan Vesić
Karijeru u medijima počeo je na prelasku sedamdesetih u osamdesete i brzo postao, kako ga opisuje Laguna:
jedan od najvažnijih rok-novinara Jugoslavije u periodu od 1980. do 1990. godine.
Bio je urednik za domaću scenu u časopisima Rock i Pop Rock, i, kako izdavač dodaje, „pisao je za gotovo sve relevantne novine i časopise tog vremena promovišući rok kulturu.” Od 1992. do 1995. bio je direktor festivala zabavne muzike Beogradski šlager (Menadžer), a u tom periodu se bavio i menadžmentom: vodio je Marinu Perazić i radio kao muzički producent grupi Instant Karma, uz organizaciju rok koncerata. Karijeru je 1996. usmerio ka video produkciji, oblasti u kojoj je nastao njegov najpoznatiji rad. Živeo je između Beograda i Pule.
Najveći trag ostavio je u dokumentarnom formatu. Rockovnik, serijal od 40 epizoda koji je potpisao sa Sandrom Rančić, i danas važi za najobuhvatniju televizijsku hroniku jugoslovenskog roka, sa svedočenjima aktera koja bi bez te ekipe verovatno ostala nezabeležena. Istim metodom, spajanjem arhive i izjave učesnika, napravio je i film i televizijsku verziju EKV, Kao da je bilo nekad, posvećenu Ekatarini Velikoj, dok je knjigom Magi, Kao da je bila nekad ispisao portret Margite Stefanović izvan okvira benda kome je pripadala.
U izdanjima Lagune ostavio je i portret Bijelog dugmeta, u knjizi Šta bi dao da si na mom mjestu, i pregled prve generacije bendova novog talasa u knjizi Bunt dece socijalizma, koja je u Hrvatskoj izašla pod naslovom Zamisli život. Obe knjige pripadaju istom poslu kojim se bavio čitav radni vek: građenju kanona jugoslovenskog roka u trenutku kada je taj kanon, posle raspada zemlje u kojoj je nastao, lako mogao da se izgubi po nacionalnim policama. Vesić ga nije branio ideološki, nego dokumentaristički, imenima, datumima i citatima aktera, što je razlika koja se u post-jugoslovenskom kontekstu retko pravi, a koja njegov opus čini pre svega arhivskim, ne polemičkim.
O tome koliko mu je taj bunt, kome je posvetio knjigu, nedostajao u sadašnjosti, govorio je bez uvijanja, povodom izlaska Bunta dece socijalizma:
Naša savremena književnost je katastrofa, već godinama pokušavam da pročitam dobar domaći roman. Mene čudi što danas bunta nema, jer je nepravde toliko da ne možeš verovati da se niko ne buni. Nikoga nema ni ko bi je opevao, a ni ustao protiv nje. Da to učini kao što je radio Štulić. Ne umem sebi da objasnim zašto na to važno pitanje za sada nema odgovora.
Rečenica je izgovorena povodom jedne knjige, ali zvuči kao zaključak cele karijere: dok je pisao o tuđem buntu, Vesić retko propušta priliku, čak ni u sopstvenim tekstovima, da primeti odsustvo takvog stava kod generacija posle njega.
U novinarstvu koje danas retko pamti sopstvenu prošlost duže od jedne sezone, Vesić je bio pre svega hroničar, a ne kritičar u užem smislu: nije sudio sceni, nego je beležio, da bi neko posle njega mogao da sudi na osnovu podataka koje je on sačuvao. To je posao koji se ne meri jednim tekstom ili jednim serijalom, nego arhivom koja ostaje iza njega, i po kojoj će se ubuduće meriti svako ko pokuša da ispriča istu priču o jugoslovenskom roku.
