Otisak Gorana Paskaljevića za Ivanu Mladenović na LIFFE-u
Rediteljka koja dve decenije živi i radi u Bukureštu dobija nagradu posvećenu Goranu Paskaljeviću, drugo priznanje 19. LIFFE-a posle Zlatne niti za sestre Mitevski.
Ivana Mladenović kaže da ovu nagradu, iskreno, nije očekivala. Zanimljivije od same skromnosti je ono čega se setila odmah posle zahvalnosti: da su u njenoj porodici filmove Gorana Paskaljevića gledali na televiziji toliko puta da su dijalozi naučeni napamet, da su se ljudi u njima prepoznavali. Rediteljka koja u obrazloženju sopstvene nagrade priziva veče pred malim ekranom, umesto svečanog citata o filmskoj umetnosti, već tu kaže nešto o tome čemu ta nagrada zapravo služi.
Umetnički savet i Odbor 19. Leskovačkog internacionalnog festivala filmske režije saopštili su danas, 11. septembra, da nagradu Otisak Gorana Paskaljevića ove godine dobija baš ona. Odluku potpisuju zajedno sa Kristinom Paskaljević, suprugom reditelja po kome je priznanje nazvano, a tema ovogodišnjeg konkursa za samu statuetu bio je njegov film “Pas koji je voleo vozove”. Ovo je drugo priznanje festivala o kome pišemo ove nedelje, posle Zlatne niti koju su ranije dobile sestre Teona i Labina Mitevska, pa se slika 19. LIFFE-a sklapa iz dva imena koja u regionu ne rade po istim pravilima kao većina domaće produkcije.
U obrazloženju žirija stoji da nagrada ide Mladenovićevoj:
za autentičan autorski izraz, izgrađen filmski jezik i stvaralaštvo koje, kroz originalno i neposredno sagledavanje stvarnosti, afirmiše čovekoljublje, razumevanje i toleranciju. U njenim filmovima prepoznajemo posebnu senzibilnost prema čoveku i njegovoj svakodnevici, kao i hrabrost da se složene društvene i lične teme sagledaju bez pojednostavljivanja i stereotipa.
Ivana Mladenović je rođena u Kladovu. Filmsku režiju je diplomirala na Nacionalnom univerzitetu za film i pozorište u Bukureštu, gde više od dve decenije živi i radi, u sredini koja joj je, kako sama kaže, pokazala da se velike ideje ne rađaju iz izolovanog genija nego iz zajednice reditelja, pisaca i glumaca koji se međusobno oslušnu. Njen prvi dugometražni dokumentarac “Ugasi svetlo” premijerno je prikazan na Tribeka festivalu u Njujorku i osvojio je nagradu Srce Sarajeva za najbolji dokumentarni film. Potpisuje i igrane naslove “Vojnici. Priča iz Ferentarija” i “Ivana Grozna”.
Ono što povezuje njen rad sa nasleđem po kome je nagrada dobila ime nije stilska imitacija nego istrajnost u istom principu: filmovi joj po pravilu nastaju iz stvarnih života ljudi koje je upoznala, često sa margine, sa kojima potom zajedno radi na ponovnom izvođenju sopstvenog iskustva pred kamerom. Humor tu nije ukras nego alat, isto onako kako je bio i kod Paskaljevića, čiji su junaci, kaže Mladenović, uvek ostajali verodostojni jer ih reditelj nikada nije stavljao ispred njih samih. U razgovoru za festival je otvoreno govorila i o težem delu zanata, o tome da danas film retko nastaje van logike onoga što će brzo “proći”, i da baš zato okruženje koje podržava eksperiment, ne samo pojedinačni talenat, ostaje uslov bez kog se ozbiljna kinematografija ne obnavlja.
Na 19. LIFFE-u prikazuje se i njen film “Sorella di clausura”, 18. septembra u 21 čas u Narodnom pozorištu u Leskovcu. Razgovor sa dobitnicom zakazan je za 19. septembar u 17 časova, u holu na prvom spratu Leskovačkog kulturnog centra, u okviru ceremonije dodele nagrada kojom se festival i zatvara. Deveti i poslednji dan festivala, koji traje od 15. do 19. septembra, tako nosi i potpis, i obrazloženje, i priliku da se sa dobitnicom popriča uživo.
