Petričić izlaže Beograd kog više nema
Karikaturista i ilustrator Dušan Petričić izlaže 53 crteža iz knjige „Beograd, onomad” o gradu svoje mladosti, od ponedeljka u Grafičkom kolektivu.
Na koricama nove knjige Dušana Petričića nacrtano je drvo, ono staro, razgranato drvo života koje se u njegovom vokabularu pojavljuje kao znak da nešto opstaje uprkos svemu. Autor je, kaže se uz knjigu, tim drvetom hteo da poruči da njegovi radovi izdržavaju test vremena, i upravo je ta tvrdnja sada preneta sa korica na zid: u ponedeljak, 28. septembra, u 19 sati, Galerija Grafički kolektiv otvara izložbu „Beograd, onomad”, 53 Petričićeva crteža iz istoimene knjige koju je nedavno objavila Laguna. Izložba ostaje na programu do 16. oktobra, a knjiga će na njoj moći i da se kupi.
Reč je o portretu grada koji, po autorovom sopstvenom priznanju, više ne postoji. Petričić je „Beograd, onomad” posvetio Beogradu i Zemunu svoje mladosti, gradu koji, kako sam kaže, ne trpi poređenje sa današnjim, posrnulim i ozdušenim. To nije tvrdnja koju izgovara turista ni nostalgičar uzgred, nego čovek koji je taj grad decenijama crtao, pa ima na osnovu čega da ga poredi sa onim u šta se pretvorio.
Petričić je karikaturista i ilustrator čiji opus, star šezdesetak godina, broji stotine hiljada projekata: animirani film, špice i scenografiju za televizijske emisije, plakate, kalendare, pozorišne kostime. Najveći i najobimniji deo tog rada ipak pripada karikaturi i ilustraciji knjiga za decu, oblasti u kojoj je, kako je pokazala i retrospektiva „Autobiografika” iz 2008. godine, pomerio standarde lokalne sredine. Individualnost koju je uneo u taj medij nije bila stilska gimnastika, nego, kako se to obično kaže za crtače njegove generacije, nedremano oko koje prati i komentariše najosetljivije tačke atmosfere i duha vremena.
„Beograd, onomad” je, prema rečima Irine Subotić, koja potpisuje predgovor knjige, „oda gradu, njegovoj istoriji i njegovim žiteljima”. To je tačna, ali i nedovoljna odrednica, jer knjiga nije samo hvalospev, nego i svojevrsna slikovnica za odrasle, strukturisana tako da 53 ilustracije, uz kratke autorske tekstove, problematizuju kardinalne tačke grada: Beogradske muzeje, SANU, Kapetan Mišino zdanje, Klub književnika, Železničku stanicu. Naslovi tih toponima nose sopstvenu politiku sećanja, jer biranje šta se pamti i šta se izostavlja nikad nije nevino, pogotovo kad to bira čovek koji je pola veka crtao upravo taj grad za dnevnu štampu.
Tu i leži pravo pitanje ove postavke, ono koje se ne rešava u ponedeljak uveče nego tek kad se crteži skinu sa knjiških tabaka i okače pojedinačno na zid. Petričićev rad je navikao publiku da ga čita uz tekst, uz kontekst dnevne novine ili uz susedni pasus u knjizi; galerijski razvod, gde crtež stoji sam, bez rečenice koja mu prethodi, jeste test koji retrospektiva iz 2008. već jednom nije morala da položi na ovaj način, jer je onda bila reč o pregledu čitave karijere, a sada o jednom, tematski zatvorenom ciklusu. Hoće li 53 slike o gradu koji više ne postoji da funkcionišu kao izložba, ili će ostati ilustracije koje čekaju svoju rečenicu, saznaće se tek kad se vrata otvore.
Ima u ovome i jedna komercijalna crta koju vredi imenovati bez zazora: knjiga se prodaje na licu mesta, izdavač je Laguna, a otvaranje je zakazano tako da prati promociju naslova. Institucionalna kritika bi ovde mogla da traži gde prestaje galerijski program a počinje izdavačka promocija, ali kod umetnika Petričićevog formata ta granica je odavno izbrisana i teško da će je iko na otvaranju primetiti kao problem. Pitanje ostaje zanimljivo utoliko što pokazuje kako danas izgleda kulturna politika manjih beogradskih galerija: retrospektiva jednog crtača je istovremeno i događaj i izlog za knjigu, i oba se dešavaju u istoj prostoriji, u isto vreme.
