Bošku Savkoviću treći Kan, država opet nije platila
Dokumentarni film o početku i kraju Prvog svetskog rata u Beogradu treći put je doneo Savkoviću priznanje u Kanu, a on kaže da u njega država nije uložila gotovo ništa.
Na dodeli nagrada Kanskog festivala korporativnih medija i televizije dobitnici su uglavnom prilazili podijumu u grupama, timovi producenata, urednika i asistenata koji su zajedno nosili trofeje svojih televizija i nacionalnih fondova. Boško Savković je prišao sam. Iza njega nije stajala nijedna institucija, a ispred njega je, u kategoriji „Istorija i ličnosti”, čekao sertifikat finaliste za dokumentarno igrani film „Sedam dana koji su promenili vek”.
Priznanje je objavljeno 25. septembra, u konkurenciji od skoro hiljadu prijavljenih ostvarenja najvećih svetskih producentskih kuća. Zlatnog delfina je ove godine odneo danski film „The Maersk Dynasty”, srebrnog tajvanski „Chiang Kai-shek shadow across the strait”, a Veliku nagradu španski „A Flamengo dinasty”. Savković se, drugim rečima, nije nadmetao sa amaterima, nego sa producentskim kućama koje iza sebe imaju budžete kakve domaća kinematografija odavno ne vidi.
O toj razlici u resursima govorio je i sam, u izjavi za agenciju Beta posle dodele:
„Pogotovo jer država Srbija u ovaj film nije uložila gotovo ništa. Svi znamo kakva je situacija u Filmskom centru Srbije ili sa konkursima Ministarstva informacija i telekomunikacija. Tužno je stajati sam na podijumu dok druge nagrade primaju čitavi timovi od pet do osam ljudi, iza kojih stoje njihove države.”
Jedinu zahvalnost, dodao je, duguje prijateljima iz filmske industrije koji su mu, kako kaže, nesebično pomogli da film uopšte završi.
Za Savkovića je ovo treći put da iz Kana odlazi sa priznanjem. Zlatnog delfina je osvojio 2011. za „Plodove zime”, srebrnog 2013. za „Posle bombi”. Kontinuitet, dakle, postoji, samo se institucionalna podrška oko njega nije pojavila ni u jednoj od te tri godine.
Sam film gradi tezu koja pomera udžbenički datum: po Savkovićevoj verziji, Prvi svetski rat nije počeo u Sarajevu, nego u Beogradu, 28. jula 1914, napadom u kome su prve žrtve na obe strane bili Dušan Đonović i Ištvan Balohis. Isto tako, prema filmu, rat se nije završio primirjem od 11. novembra 1918, kako se uobičajeno obeležava, nego dva dana kasnije, u zgradi Narodnog muzeja u Beogradu, kada su vojvoda Živojin Mišić i mađarski predstavnik Bela Linder potpisali poslednji dokument o prekidu neprijateljstava između Ugarske i Srbije. Dokumentarističkim jezikom i novootkrivenom građom, film tako pomera geografski centar priče o ratu sa zapadnog fronta na Balkan, poduhvat koji, nezavisno od toga da li ga istoričari prihvate u celosti, traži ozbiljnu produkcijsku i istraživačku infrastrukturu.
Tu infrastrukturu su, prema dostupnim podacima, obezbedile Savkovićeva kuća „Alternativa” i austrijska ArtMedija, uz glumce Dragana Vujića Vujketa, Milana Milosavljevića i Danicu Radulović. Domaćoj publici film gotovo da nije dostupan: premijeru je imao u Briselu, u septembru 2025, u organizaciji Evropskog ekonomskog i socijalnog komiteta, dok je projekcija zakazana za 13. novembar 2025. u Sava centru otkazana bez objašnjenja. Ostaje zatvorena projekcija za diplomate i novinare u Evropskoj kući, i to je, za sada, sve što je domaća javnost od filma uživo videla.
Kulturna politika koja ne prati sopstvene filmove do festivala na kojima pobeđuju nije nova tema, ali retko dobije ovoliko direktnu ilustraciju: dok su za susednim stolovima sedeli timovi od po pet do osam ljudi, iza kojih su stajale nacionalne televizije i ministarstva, srpski predstavnik je sertifikat primio sam. Nagrada to ne menja, ona samo čini razliku vidljivijom.
