Konj izgazio fotografa na seoskoj slavi kod Zrenjanina
Fotografa Dragišu Nadlačkog iz Melenaca tokom slave Duhovi oborio je i izgazio konj dok je slikao goste, ostavivši mu nekoliko polomljenih rebara.
- Fotografa Dragišu Nadlačkog iz Melenaca kod Zrenjanina izgazio je konj tokom slave Duhovi dok je slikao goste.
- Životinja se naglo propela na zadnje noge, okrenula ka njemu i počela da gazi, a on je zadobio nekoliko polomljenih rebara.
- Na vakuum pumpi proveo je pet dana, a u trenutku priče bio je deseti dan oporavka.
- U padu su mu oštećeni aparati, a film od 36 snimaka ostao je prekinut.
Ima u banatskim selima jedan red koji se ne vidi na papiru, ali ga svi znaju. Na slavi prvo idu domaćini, pa gosti, pa muzika, pa fotograf koji trči unaokolo i hvata trenutke za koje će neko za dvadeset godina reći, gle, kako smo bili mladi. Dragiša Nadlački iz Melenaca kod Zrenjanina stajao je tačno na tom mestu, sa aparatom uz oko, kada je slava Duhovi krenula da piše svoj scenario, a ne njegov.
Konj se, kako sam priča, naglo propeo na zadnje noge, okrenuo prema njemu i počeo da ga gazi. Da li ga je slučajno zakačio, da li se životinja nečega uplašila, ni sam ne zna. Zna samo ono što je usledilo: pad, lom, bolnica. Nekoliko polomljenih rebara, povrede grudnog koša, hitan prijem. Pet dana na vakuum pumpi, koja zvuči kao naprava iz radionice, a zapravo drži pluća da rade dok se telo krpi. U trenutku kada prepričava sve to, bio je deseti dan oporavka i, što je najčudnije, smejao se.
Zašto ova priča greje, a ne plaši
Mogla je da se završi mnogo gore, i svi to znaju. Pa ipak, kada Dragiša govori, ne čujete strah, čujete čoveka koji je sebe već smestio u anegdotu. Polomljeni aparati, film od trideset šest snimaka prekinut na pola, sve to nabraja kao da popisuje štetu posle grada, a ne posle udarca koji ga je mogao odneti. Ta sposobnost da se nesreća pretvori u priču jeste nešto što se u gradu sve ređe viđa.
U Melencima, kao i u većini banatskih sela, slava nije samo verski datum. To je dan kada se kuća otvara, kada dolazi i onaj rod koji se godinama nije javio, kada se sto razvlači dok ne stane još jedna stolica. Fotograf je tu deo obreda. On nije gost koji jede i pije, on je onaj ko ostaje sa zadatkom da od te gungule napravi sliku. I baš zato je ironija ovog događaja gotovo savršena: čovek koji je došao da zabeleži tuđe uspomene zamalo je sam postao tema crne hronike.
Šta nam Dragišina šala govori o nama
Postoji jedan stari sociološki uvid, još od Petera Bergera i njegove knjige o smehu kao spasonosnom otporu, da humor nije bekstvo od stvarnosti nego način da se nad njom zadrži kontrola. Kada Dragiša kaže da ne zna da li ga je konj zakačio slučajno ili se uplašio, on zapravo radi posao koji bi inače radio terapeut: uokviruje haos u rečenicu sa početkom i krajem. To je banatski mentalitet u malom, ona tvrdoglava vedrina koja je preturila preko glave i poplave, i suše, i ratove, i tranziciju.
Odjednom se propeo na zadnje noge, okrenuo prema meni i počeo da me gazi.
Ima nečega poštenog u toj rečenici. Bez patetike, bez optuživanja životinje, bez traženja krivca. Samo opis. U vremenu kada se svaka sitnica naduva do drame, kada se i blago neslaganje pakuje kao sukob veka, ovaj čovek sa polomljenim rebrima nudi besplatnu lekciju iz mere. Nešto se desilo, boli, proživeće se, kraj priče.
I tu je, možda, prava vrednost ove vesti iz Melenaca. Nećemo je pamtiti zbog konja, već zbog tona kojim je ispričana. Dragiša će, kada zarastu rebra, verovatno opet stati na neku slavu sa aparatom uz oko, malo opreznije, ali nepromenjen u onome što jeste. A nama ostaje pitanje koje nije nimalo seosko: kada bi nas život poslednji put oborio na leđa, da li bismo umeli da ustanemo i da se nasmejemo, ili bismo samo tražili koga da tužimo?
