Presuda Kecmanovićima i granice odgovornosti roditelja
Sud je presudio roditeljima dečaka koji je pucao u Ribnikaru. Iza prvostepene odluke krije se teško pitanje: dokle ide krivična odgovornost roditelja kada izvršilac zbog uzrasta ne može na sud.
- Sud je 18. juna izrekao prvostepenu presudu roditeljima dečaka koji je u maju 2023. pucao u školi u Ribnikaru, sa deset stradalih.
- Tužilaštvo je tvrdilo da na strani optuženih nema olakšavajućih okolnosti i da kajanje nije pokazano.
- Majka je u ponovljenom postupku oslobođena dela koji se tiče oružja, a osuđena za zapuštanje i zlostavljanje deteta.
- Presuda je prvostepena i podložna žalbi obe strane.
Sedeo sam pre neki dan u redu u banci kada je čovek ispred mene, glasno, kao da pita ceo šalter, rekao: “Pa neko mora da odgovara.” Nije precizirao ko. Nije ni morao. Svi smo znali o čemu govori, jer već treću godinu, kad neko u Srbiji kaže “neko mora da odgovara”, misli na isti hodnik suda i isti slučaj. Reč je o Ribnikaru.
Problem sa tom rečenicom nije u osećanju iza nje. Osećanje je legitimno i ljudski razumljivo. Problem je što se ona izgovara kao da je odgovornost jedna i deljiva, kao vekna hleba, pa da je samo treba iseći na prave kriške. Presuda izrečena 18. juna pokazuje koliko je stvar komplikovanija. I koliko nam je, kao društvu, neprijatno da to priznamo.
Zašto je ovaj slučaj pravno tako redak?
Krivično pravo je građeno oko izvršioca. Ono pita ko je povukao obarač i sa kakvom namerom. Ali ovde izvršilac, zbog uzrasta, ne može biti krivično gonjen. To krivičnopravnu logiku ostavlja bez svog uobičajenog centra gravitacije i prisiljava sud da pogled pomeri korak unazad, na one koji su, navodno, propustili da spreče ono što se dogodilo.
Tu počinje teško pitanje. Otac se teretio da nije adekvatno obezbedio oružje iz sefa kojim je dečak izvršio zločin. Majka je u ponovljenom postupku oslobođena upravo tog dela, a osuđena za zapuštanje i zlostavljanje deteta. Reč je o dve sasvim različite vrste odgovornosti. Jedna se tiče konkretnog, fizičkog propusta, nezaključanog oružja. Druga se tiče godina odnosa, atmosfere, vaspitanja, dakle nečega što se mnogo teže meri dokazima.
Glavni tužilac Nenad Stefanović tokom postupka nije ostavljao prostor za nijanse. “Na strani optuženih nema olakšavajućih okolnosti”, rekao je, uz ocenu da kajanje nije pokazano i da je odgovornost kategorički poricana. Odbrana je osporavala krivicu. Apelacioni sud je prvu presudu već jednom ukinuo, uz primedbu da je obrazloženje bilo nejasno i protivrečno. Ta činjenica vredi da se zapamti, jer pokazuje da ni sistem sam sa sobom nije bio načisto kako da formuliše ovu odgovornost.
Kazna kao odgovor i kazna kao poruka
Postoji iskušenje da se na ovaj proces gleda kao na merenje boli. Deset života na jednoj strani, presuda na drugoj, pa da se vidi da li se tasovi izravnavaju. Ali sud ne sudi tuzi, sud sudi delu. To je razlika koju javna sfera, naviknuta na brze sudove, teško podnosi.
Predstavnici žrtava su tokom postupka isticali da je važno kako će društvo okarakterisati ponašanje i odgovornost roditelja prema deci. To je, čini mi se, suština. Ova presuda neće vratiti nijedan život i toga su svesni i oni koji su je izrekli. Ono što ona radi jeste da postavlja standard, granicu posle koje propust roditelja prestaje da bude privatna nesreća i postaje stvar krivičnog zakona. Gde je tačno ta granica, da li je nezaključan sef dovoljan, da li je zapušteno detinjstvo dovoljno, to je pitanje koje će se prelamati i na žalbenom postupku.
Vredi se podsetiti da je ovo i dalje prvostepena odluka, podložna žalbi obe strane. Konačan odgovor, ako ga uopšte bude u obliku koji bi javnost smatrala konačnim, doći će kasnije i tiše nego naslovi koji su pratili izricanje.
Vraćam se onom čoveku iz reda u banci. “Neko mora da odgovara”, rekao je. U pravu je, samo nije znao koliko je teško prevesti tu rečenicu na jezik prava. A možda je upravo to ono što ovaj slučaj traži od nas, da naučimo razliku između potrebe da neko odgovara i pitanja za šta tačno. Jeste li sigurni da i sami uvek pravite tu razliku?
