Novi model unapred pogodio zemljotres jačine 8,8 na Kamčatki

Tim geofizičara sa Univerziteta Kalifornije u Riversajdu (UCR) razvio je metodu koja iz merenja pomeranja tla izdvaja deo raseda gde se napon nagomilao do tačke pucanja, i to pre nego što do zemljotresa dođe. Rad je objavljen 5. septembra u časopisu Geophysical Research Letters, dan pošto je univerzitet o njemu izdao saopštenje. Metodu su razvili Aksel Periollat, prvi autor rada, i Gareth Funning, koautor, obojica geofizičari UCR koji proučavaju kako se površina Zemlje sporo deformiše dok se tektonske ploče zaglave jedna o drugu pre pucanja.

Metoda ne govori kada će zemljotres udariti, nego gde. To je razlika u odnosu na dosadašnja istraživanja, koja su se uglavnom bavila procenom verovatnoće zemljotresa na dužim vremenskim skalama, bez preciznog pokazivanja na koji segment raseda treba gledati. Test na terenu je to i pokazao: model je unapred označio baš onaj deo Kamčatke, poluostrva u istočnoj Rusiji, gde je 2025. udario zemljotres magnitude 8,8. Isti kraj je 1952. već preživeo zemljotres magnitude 9,0, ali je tadašnji cunami bio znatno veći, što po nalazima tima ukazuje na to da je najpliči deo raseda ovog puta manje skliznuo.

Kako model prepoznaje “zaglavljeni” rased

Osnova metode su GPS merenja sitnih pomeranja tla. Algoritam iz njih izdvaja delove raseda koji su zaglavljeni i akumuliraju energiju, nazvane asperiteti. Oni se ponašaju kao mrlje trenja koje se opiru kretanju sve dok se ne nakupi dovoljno napona da dođe do pucanja. Metoda je osmišljena za zone subdukcije, gde jedna tektonska ploča klizi pod drugu i gde nastaju najjači zemljotresi na planeti, magnitude 8,5 i veće, često praćeni razornim cunamijima. Uzorak na kom je metoda proverena bio je, kako kaže Periollat, relativno ograničen skup GPS podataka sa Kamčatke prikupljen pre zemljotresa iz 2025.

“Zemljotresi dospevaju u naslove kada se dese, ali rased godinama pre toga tiho akumulira napon”, rekao je Funning u saopštenju univerziteta.

“Imali smo predstavu o tome gde se napon akumulira, na osnovu relativno ograničenog skupa podataka”, naveo je Periollat. “Kada smo videli da metoda tako dobro radi, to je potvrdilo da pristup ima stvaran potencijal.”

Tim sada primenjuje isti pristup na druge velike zone subdukcije, u Japanu, Meksiku, Novom Zelandu i na severozapadnoj obali Sjedinjenih Država, kao i na Čileu. Svaka od njih nosi dodatne komplikacije, poput delova raseda koji energiju oslobađaju postepeno umesto u naglim zemljotresima. Istražuje se i primena na rasede u Kaliforniji.

“U zalivu San Franciska rased Hejvard ima i deonice koje tiho klize i deonice koje su zaglavljene, slično zonama subdukcije”, rekao je Funning. “Ispitujemo možemo li da prepoznamo delove koji najverovatnije mogu da izazovu buduće zemljotrese.”

Ograničenje metode je podatak sa mora. GPS stanice na kopnu daju pouzdane podatke, ali mnogo manje merenja postoji za deo raseda koji leži pod okeanom, gde se nalaze i neki od najopasnijih raseda na svetu. Istraživači u Japanu su zato počeli da postavljaju akustične instrumente na morsko dno da bi pratili sporu deformaciju tokom više godina, a slični projekti se najavljuju i za Čile i severozapad SAD. Nedavno lansiran satelit bi mogao vremenom da donese dodatna merenja u predelima koji sada nemaju GPS pokrivenost.

Šta ova studija ne dokazuje

Autori su izričiti da metoda ne predviđa ni kada će zemljotres udariti, ni koliko će veliki biti cunami koji iz njega nastane. Rezultat je samo uže određena mapa mesta gde je hazard najveći, što po njima može poboljšati dugoročno planiranje, ali ne zamenjuje pripremljenost stanovništva.

“Vaš mir ne bi trebalo da počiva na verovanju da možemo da predvidimo tačan zemljotres”, rekao je Funning. “Naročito tamo gde mi živimo, u Južnoj Kaliforniji, pitanje nije da li će se desiti, nego kada. Ne postoji zamena za pripremu.”

Rad počiva i na relativno malom broju potvrđenih slučajeva, jer se metoda za sada testirala na jednom velikom zemljotresu čiji je ishod unapred bio poznat samo istraživačima koji su pratili Kamčatku. Širu primenu ograničava manjak merenja na delovima raseda ispod okeana, a autori to i sami navode kao razlog zašto rezultat za sada ne treba čitati kao gotov sistem ranog upozorenja, nego kao pravac daljeg rada.

“Možemo da identifikujemo gde će verovatno doći do velikih zemljotresa, iako ne možemo tačno da predvidimo kada”, zaključio je Periollat. “Uz bolja osmatranja i dalje praćenje, možemo mnogo više da naučimo o najopasnijim rasedima na Zemlji.”