Komete i poreklo života: Kembridž dovodi teoriju u pitanje
Simulacije pokazuju da je isporuka vodonik-cijanida kometama na ranu Zemlju bila vrlo malo verovatna, a Mars je za takvu isporuku bio povoljnija meta.
Tim sa Univerziteta u Kembridžu objavio je krajem oktobra 2026. u časopisu Scientific Reports studiju čiji rezultati dovode u pitanje staru ideju da su komete ranoj Zemlji donele gradivne molekule života. Računarsko modelovanje pokazuje da su komete teško mogle da dostave vodonik-cijanid u količini dovoljnoj za hemiju koja prethodi životu. Hipoteza o kometama kao izvoru tih molekula stara je oko jedan vek.
Šta je tačno istraživano?
Rad nosi naslov „Cometary impacts an unlikely pathway towards the origins of life on Earth” (Scientific Reports, tom 16, članak 31688, DOI 10.1038/s41598-026-74214-y). Studiju vodi dr Ričard Anslou (Richard Anslow) sa Instituta za astronomiju Univerziteta u Kembridžu. Koautori u dostupnim izvorima nisu navedeni poimence.
Komete u Sunčevom sistemu zaista nose organska jedinjenja. Sonda Rozeta stigla je 2014. do komete 67P/Čurjumov-Gerasimenko. Instrumenti COSAC i Ptolemy na lenderu Fila prijavili su na njenoj površini 16 organskih jedinjenja, a instrument ROSINA na samoj Rozeti kasnije je u komi komete detektovao aminokiselinu glicin. Od otkrića molekula na kometi do dokaza da su dospeli na Zemlju u upotrebljivoj količini put je, međutim, dug.
Istraživači su se zato usredsredili na vodonik-cijanid (HCN), molekul koji je čest u kometama i koji se koristi u predloženim putevima nastanka života. Laboratorijski eksperimenti pokazali su da dovoljno koncentrisan vodonik-cijanid može da pomogne u sintezi šećera, lipida i sastavnih delova genetskog materijala. Modelovane su kratkoperiodične komete, jer one zbog manje brzine imaju veće šanse da njihovi molekuli prežive udar.
Zašto molekuli nisu preživljavali?
Prema modelima, komete udaraju prebrzo i pod prestrmim uglom, pa bi krhki molekuli gotovo sigurno ispareli pri udaru. Zemljina atmosfera pritom radi kao filter: najviše uništava male komete i one koje ulaze pod kosim uglom. Autori u radu navode da su komete zbog male gustine i slabe mehaničke čvrstoće podložne razaranju pri prolasku kroz atmosferu.
Broj udara je uz to naglo opadao. Prvih oko 500 miliona godina istorije Zemlje bio je razdoblje u kojem su komete padale najčešće, a posle toga bombardovanje je splasnulo. Po proceni tima, ostalo je najviše nekoliko prilika da kometa dostavi vodonik-cijanid.
Čak i kad bi molekul preživeo, ne bi dugo ostao koncentrisan. Brz priliv podzemne vode u jezero u krateru razblažio bi ga ispod koncentracije korisne za prebiotičku hemiju, pa bi hemija morala da krene odmah posle udara.
Rezultat se slaže sa ranijim radom Todda i Öberga, a Universe Today navodi i studiju iz 2020. po kojoj samo najpovoljniji udari (mali ugao, mala brzina, mali poluprečnik) ne prelaze temperaturu na kojoj se vodonik-cijanid razara.
Sci.News navodi i brojku: u 100.000 simuliranih istorija bombardovanja Zemlje, u 54 odsto nije bilo nijednog udara koji bi doneo vodonik-cijanid u koncentraciji dovoljnoj za takvu hemiju. Iz toga sledi da je u preostalih 46 odsto simulacija bar jedan udar prešao taj prag, a kako je preciznije raspodeljen taj ishod, dostupni izvori ne kažu. Anslou ukupni ishod, koji uključuje brzinu i ugao udara i sve što bi usledilo, ocenjuje strože:
„Zaista bi moralo da bude jedan prema milion, jer ne bi bio potreban samo udar baš pri pravoj brzini i pod pravim uglom, nego bi posle toga moralo da se poklopi i sve ostalo, u pogledu koncentracije i brzine kojom su hemijski počeci života krenuli. Ne možemo sa sigurnošću da isključimo da se tako dogodilo. Ali izgleda da je to zaista redak događaj, u najboljem slučaju jednokratan slučaj.”
Citat je dat u slobodnom prevodu iz saopštenja Univerziteta u Kembridžu koje su preneli Phys.org i Sci.News. Anslou je o širem utisku govorio i ovako: „To je pomalo romantična zamisao, ali naši rezultati sugerišu da je krajnje malo verovatna.”
Zašto je Mars ispao povoljniji?
Tim je simulirao i udare u Veneru i Mars. Mars je imao znatno više uspešnih isporuka, zbog slabije gravitacije i ređe atmosfere. Universe Today navodi da komete na Marsu preživljavaju pet puta češće nego na Zemlji, ali sami autori to smatraju najpovoljnijim mogućim slučajem, uz niz drugih okolnosti koje ideju slabe.
Anslou je zaključak formulisao oprezno:
„Ne kažem da se sigurno dogodilo na Marsu, naravno, nego da bi bilo malo verovatno da se dogodilo na Zemlji a nije na Marsu. Ili druga, možda verovatnija mogućnost, da se nije dogodilo ni na jednoj od te dve planete.”
Odakle onda hemija života?
Kao verovatnije izvore autori navode udare asteroida, kojih je bilo mnogo više nego udara kometa, i hemijske prekursore nastale na samoj Zemlji, bez spoljašnjeg uticaja. Studija nadovezuje na rad Anslaua i saradnika iz 2023, po kojem komete u sistemima sa bliskim planetama mogu da se „odbijaju” s planete na planetu i usput ostavljaju organske molekule. Istraživači navode da bi rezultat mogao da pomogne u potrazi za životom oko drugih zvezda, kad uđu u rad naslednici svemirskog teleskopa Džejms Veb, poput predloženog Habitable Worlds Observatory: sistemi u kojima bi takve komete mogle da postoje tako bi se izdvojili među kandidatima.
Šta studija ne dokazuje
Rad je modelska procena, ne posmatranje. Rezultat zavisi od pretpostavki simulacija, a autori sami kažu da isporuka ne može biti potpuno isključena, samo da je krajnje malo verovatna. Studija se bavi jednim molekulom, vodonik-cijanidom, i kratkoperiodičnim kometama, pa ne govori o drugim jedinjenjima koja komete nose. Ne dokazuje ni da je život nastao od asteroidnih ili zemaljskih sastojaka: to je u radu navedeno kao verovatnija mogućnost, ne kao rezultat. Zaključak, najzad, počiva na jednom skupu modela, a replikacija drugih timova sa sopstvenim pretpostavkama tek bi pokazala koliko je stabilan.
